Просветни гласник
Ј
706 ' Просветни Гласник
Посматрајте сад те мале црквењаке! Прво вам пада у очи да су то обично нерадници у правом смислу. Они живе а не раде послове којима ће зајемчити себи лепу будућност. И поред вајног рада, они живе на туђ рачун. Највише проводе у беспослици, и, кад огладне, привлаче се кући, па траже од родитеља да једу и да се обуку. А у колико им је то недовољно, она просјаче, јер она бедна зарада у порти право је просјачење, у колико није отимање. Али, разуме се, све је ово мало. И онда га деца, не радећи ништа, или не бар посао који би требало, из дугог времена почињу да чине разна неваљалства, па и да краду, и онда из порте иду у полицију, у апс, и тако даље, до београдске тврђаве. А ми? Спокојно посматрамо да се на најсветијем месту из године у годину скупљају, тако рећи, несрећници који ће као људи пасти на терет друштву, — највероватније. Често мирно и сасвим спокојно гледамо како се на наше очи облаче у црквене хаљине мали неваљалци, и тако саблажњавају што треба да нам је светиња. Уз цркву, тамо где идемо да се Богу молимо, допуштамо да расту моралне пропалице, које ће бити терет и Богу и људима! У место да учинимо све да не буде тих злосретника, да их спасавамо, њих и нас ради, а ми се смејемо кад узвикују: „Куме, млада, стари свате, девере, изгоре кеса!" Па још им бацамо по који грош, да газе по блату, да падну још дубље у блато!... Али, доћи ће време кад ћемо уздахнути — а већ сви смо тврдог срца и нико неће заплакати — ако пустимо да и даље све иде како данас иде... II Не могу сви бити „новинари". Сви не могу бити ни „црквењаци". Многи немају „духа" за то, а немају можда ни поверења ни препоруке. А леио је трчати улицама, дерати се и плашити добри свет, у колико га има још да се од зла плаши! Ипак зато може се покушати опет нешто слично. И доиста ви често видите да улицом трче нека деца и продају пантљике, црне и жуте, за ципеле, или кутије машине, или цигарете, или неке сапуниће, ималин, или друго што. Отидите у вече у кафану, та деца су и по кафанама: улазе, излазе и нуде своју робу на продају. То су деца „трговци". Та деца неће да су ученици (шегрти), па помоћници (калфе); не, она хоће да су одмах трговци. Она хоће да купују и продају, да зарађују и троше. На то их упућују несумњиво рђави примери: деца „новинари". Незгодно је бити шегрт, па калфа, то дуго траје; па онда човек је спутан, нема слободе, а овако: дете је на првом кораку — трговац! И такве деце је све више...