Просветни гласник

О Ђорђу Натошевићу

723

наставна грађа него и објашњења за учитеља, али су та објашњења дата на преобилној грађи, и грађа сама собом заузима највећи део (ту нису само предмети околине и средине у којој се крећемо, и најпотребније ствари за одржање живота, него и основи зоологије и ботанике, минерологије и физике, астрономије, морала ирелигије; приказана је и читава природа и друштвени живот). И ту је Натошевић био чедо свога доба: тада је на опажајну наставу највише полагано, тада је од ње и начињен темељ (као засебнога предмета) за целокупну наставу, — али ту се Натошевић, супротно своме тврђењу да је школа више васпиталиште него училиште, и да је формално образовање претежније од материалног, показао као реалиста (у педагошком смислу) и више се задржавао на градиву него на методу. Али Натошевић није имао када да буде доследан. Он се нашао на једном необделаном пољу, посла је било много, посленика мало, и он је већином морао све сам да граби. Он је много и видео (јер се добро био припремао за рад), видео је да и онде има посла где га други не би опазио, и није допуштао да и један остане ако не и свршен, а оно бар непокренут. Много је истине у његовим речима Даничићу (једно од оних мало места где говори о себи) из 1864 године: „Ја листом грабим ствар, не рухо ни љуске, зидам или помажем тврду кућу зидати (кад ме ти не хвалиш, да се хвалим сам), носим, вучем оно најгрубље тврдо камење у основе и зидине, а полираће други суптилнији људи, који за ово нису" 1 ). Милићевић га је добро схватио када је рекао: „У раду је био вредан за причу; школи је био пријатељ као мало који; у својим научним убеђењима, докле их се држао, неодолив; али их је сам могао променити. И тада би бранио ново своје мишљење старом упорношћу и речитошћу" ! 2 ) Тражећи много од себе, тражио је много и од других; необазрив према себи, био је необазрив и према другим: оштро је нападао сваки застој, сваки немар и сваки „шлендријан" или „јавашлук", — и многи који га нису добро познавали, или који нису хтели да га познаду и разумеју, сматрали су га за нагла, сирова, па и сурова човека. Милићевић је забележио и да у њега „перо беше оштро, а говор силан" 2 ). То се види и из његових Писама са шесшонедељна иредавања, и из Извешшаја о школама о Србији, па и из многих чланака и приватних писама његових. Жесток је био само зато што је био нестрпљив на добро народно, што га је што пре хтео да види остварено. Стога и о њему можемо рећи као и Мушицки о Доситију: х ) Концепат овога писма находи се у мене. 3 ) Поменик знаменншпх људн у сраског народа. У Београду 1888. Стр. 399. 46*