Просветни гласник

68

Просветни Гласник

га ту видимо свег у покрету, паштећи се око свакога глумца, осуђујући сваку нетачну интонацију, истичући сваку физиономију и сваку интенцију, не могући, нарочито, да подноси ништа што је лажно и неприродно. Он је увек захтевао највећу прецизност, не допуштајући да ишта буде остављено случају инспирације или индивидуалној фантазији. „Сваки глумац, каже један савременик, знао је колико корачаји треба да учини, и сви његови погледи били су избројани." Што се тиче дикције, он је био измислио ноте да бележи тонове које он и његови глумци треба да узму говорећи своје улоге. Таквим минуциозним радом на позорници, у коме је душа једнога уметника давала хармоније и јединства свему, Молиер је убрзо учинио своју трупу бољом од свих осталих у Паризу и осигурао јој сјајан материалан положај. Споменимо, занимљивости ради, да су сви његови глумци — трупе су тада биле организоване као независне републике, с уделима чланова у заради — зарађивали годишње, према садашњој вредности новца, до 40.000 франака, док су се Молиерови приходи са представа издизали до близу 200.000 франака. Као глумац, Молиер се предавао својој уметности душом и телом. Пре него ли гениални писац, он је био, он је желео да буде изврстан глумац. Целога свога века он је имао слабости за велике трагичне улоге, али никад није имао у њима среће: у провинцији, и у Паризу, у почетку своје глумачке кариере, он је био више пута у њима извиждан и засут куваним кромпирима. Ни његова фигура, озарена унутрашњом ватром генија, али не лепа, ни његова проста и природна дикција у херојским и грандиозним осећањима, нису се могле нимало допасти публици. Али, ако је био рђав трагични глумац, он је био одличан као комичар, у у исти мах израђен и надахнут; нарочито је био диван тумач личности које је сам створио, Алсеста, Харпагона, Г. Журдена, Аргана. У сваком случају, он је волео свој занат, који ће крунисати ореолом генија, изнад свега. Академија Француска нудила му је место у својим редовима ако се одрекне да буде глумац, — глумци, нарочито комични глумци, нису уживали никакво поштовање у то доба, — али он није пристао. Његов пријатељ Боало није могао разумети да највећи човек свога времена, .за каквог га је он држао, пристаје да маже лице брашном и да добија батине по леђима, јер није знао шта то значи бити смртно угрижен демоном позоришта. Молиер ће трпети понижења ради свога занимања, допустити често да поступају с њиме као с јавним лакрдијашем, али се неће махнути позоришта. Он је њему био поклонио, за његову најчистију славу и његову вечиту гордост, сав геније свога духа, и сву крв свога срца. Он је за позориште био живео, ту је хтео да умре, и ту је, као што ћемо видети, и умро. Он је био искупитељ и мученик своје уметности. У исто време док је развијао своју интенсивну поетску и глумачку активност, Молиер је био и главни лиферант сПуег115зетеп15-а за дворске