Просветни гласник

70

Просветни Гласник

таштих племића којима се он толико ругао, и због чијег се присуства на позорници толико љутио, — по обичају 17. века, доиста, племићи су гледали представу са саме позорнице, стојећи и седећи са стране, често у толиком броју да су глумци једва имали места да .се крећу, да улазе и излазе; покаткад би се десило да они дођу ту и пијани, и направе скандал за време представе — један од тих фриволих племића, љут на Молиера што се био препознао у једној од његових личности, сревши га једанпут, дограбио му је главу док се овај клањао, и протрљао му лице тако снажно о дугмета на свом фраку да га је свег крв облила. Догађај нам изгледа данас одвратно тужан, али је он био сасвим могућ у оно доба када су класинске бране биле тако јаке и књижевници сматрани као добри забављачи, али као људи ниже врсте, који се презиру. Много доцније, у 18. веку, када се млади Волтер био усудио једном приликом да не буде мишљења неког великог племића, овај је послао своје лакеје да га истуку, и, кад се он био пожалио, стрпао га је у затвор; тако је исто Бомаршеа испребијао један војвода. —- Али су се на Молиера с највећим бесом били окомили, после Тартифа, сви богомољци, прави и лажни; они су га обасипали плаховитим нападима и, врло моћни, успели су да комад буде забрањен неколико година. Париски архиепископ запретио је искључењем из цркве сваком ко буде читао или гледао ову комедију, а један париски парох тражио је од Луја XIV за „овог нечастивог одевеног у месо и обученог у човека, највећег безбожника и распусника откад је света и века, примерну и јавну смртну казну: да буде спаљен на ломачи, пре него што буде горео у паклу". У тој борби, у којој се није штедело ништа у њему, ни човек, ни песник, ни глумац, ни муж, Молиер би био желео наћи у интимном и скривеном породичном животу уточишта и тихе среће; на жалост, он је ту налазио само патње. Његова жена, коју је он нежно волео, није га разумевала и није била достојна њега. Филозоф који је увек проповедао да се у свему треба држати природе, заборављајући истину искуства да младост треба удружити с младошћу, оженио се, кад му је било четрдесет година, једном осамнаестогодишњом девојком, вештом и фином глумицом, не лепом, али горе него то : дражесном и пикантном, и, у исти мах, фриволном и кокетном, и, као већина кокета, саможивом, уског духа, несталном као птица и ћудљивом као мало дете. По свој прилици, она није била саздана за поштену жену, и није се много бринула да игра у животу ту улогу. И тако је, једном свирепом иронијом судбине, онај који се толико смејао војсци преварених мужева, имао прилике да увиди да ствар није нимало комична, нарочита не за мужеве, и у борби између своје страсне и дубоке душе са хладном и лаком природом своје жене, он је губио мир и радост срца. Сав тај рад, све те борбе, све те патње, пореметиле су сасвим Молиерово физичко и морално здравље. Целога свога века, он је био