Просветни гласник
72
Просветни Гласник
приметила, сакрио грч смејући се на силу. Глумац до краја и по сваку цену, он ће тако, од свог самртног грча, направити комични ефект. Кад су га, затим, полумртвог пренели у његову собу, прва реч му је била: — у тој речи је цео позоришни човек — „Како је ишло? Шта мисли публика о мом комаду?" Пола сата после тога био је мртав. Тако је овај велики човек умро на бојном пољу, и тај племенити крај, достојан њега, био је као крунисање и апотеоза једне славе. Париско свештенство, толико кивно на писца ТарШифа, одбило је' да сахрани највећег песника свога века, пошто се он, на свом самртном одру, није био одрекао свога занимања; јер по црквеним одредбама тога доба, нису се могли сахранити у хришћанској земљи јавни грешници — блуднице, кајишари, глумци — који би умрли без покајања. Требало је да се Молиерова жена — показујући се бар у тој прилици благородна — простре пред ноге краљу и да му каже: „Шта? одбија се гроб човеку који би, у Грчкој, заслужио био олтаре!" па да Луј XIV позове париског архиепископа да оповргне своју одлуку. Тако је Молиер могао добити „мало земље" за своје тело, под условом, ипак, да му се ода што је могуће мање црквених почасти: сахрана је требала да буде увече, само два свештеника имала су да прате мртвачки ковчег до гроба, не свраћајући у цркву; свака свечана церемонија била је забрањена. И једне мрачне ноћи, уз бојажљиву светлост буктиња, без и најмање помпе, однесен је као кришом у своје последње станиште највећи комични песник своје земље и свију земаља, онај који нам је оставио једно бесмртно дело где нам је, кроза смех, показана ева јадна и ружна голотиња наше душе, и коме се данас, са захвалним дивљењем, клања читаво човечанство. СВЕТИСЛАВ ПЕТРОВИЂ
НАПОЛЕОН И КАРАЂОРЂЕ Кад се неко, у прве дане месеца маја, пред вече, пење алејом Јелисејских Поља, он види пред собом импозантну грађевину Триумфалнога Лука како се издваја на светлом црвенилу запада, а 5 маја, о годишњици Наполеонове смрти, чудним стицајем прилика, сунце запада у самој средини споменика. Оно је осветлило имена победа и ђенерала победотвораца, али, пре него се угасило, његови последњи зраци бацају као пурпурни огртач на гроб Непознатог Војника. Јер триумфални лук сједињује сад, у истој глорификацији, прошлост и садашњост и, кад је на дан стогодишњице Вдада Републике дошла да ода пошту великом Цару, она је могла славити у истој апотеози гениалног човека, вођа народа