Просветни гласник

80

Просветни Гласник

Глаголица је с обзиром на облике појединих слова, незграпна; азбука ћирилица је у овом смислу кудикамо лакша и једноставнија. Тешко је схватити како би могла ући у књижевност глаголица, ако је већ била позната такозвана ћирилица. Што се тиче питања о извору глаголице, — јер једна историјска азбука увек представља само културну позајмицу, — сада је више мање утврђено да је она прерада грчке курсивне азбуке. Дакле изгледа да је историјска традиција помешала старе називе словенских азбука. Сада друго питање: на основу којега је од народних словенских диалеката IX века створио Константин (Ћирило) свој књижевни језик? Ово се питање сматра сада у науци као дефинитивно решено. Скоро до краја прошлог века у науци имала је велико поверење тако звана ианонска теорија, према којој у основи књижевном језику Ћирила и Методија лежи језик словенског насеља старе Паноније, дакле језик старих Словенаца. Али сада је јасно да то није тачно. Константин је почео преводити Јеванђеља још у Цариграду пре свога одласка у Моравску, — прича нам житије, — када још ништа није знао о језику панонских Словена. То је једно. Он и брат његов Методије прво су се бавили у Моравској три године и више, — тако нам причају наши извори, — па тек онда су дошли у Панонију. То је друго. Није имало смисла да преводе на језик панонских Словенаца за моравске Словене. Историјска претпоставка немачког научника прошлог века Димлера, као да су у Моравској живели исти Словенци као и у Панонији, пропала је, јер нема зато никаквих разлога. Али и то није све: није природно претпоставити да је Константин преводио на други који диалекат, него само на онај који је потпуно добро знао, а то је могао бити само језик маћедонских Словена. То је треће. Најзад четврто; основне гласовне особине црквено-словенског језика, како нам се јављају у најстаријим рукописима XI века, никако се не поклапају нити са гласовним особинама чехоморавског језика, нити са особинама словеначког. Тако на пример Чеси кажу: пос, теге, Словенци пак — пос, теја; али у црквенословенским споменицима XI века у којима је сачуван превод Константина, имамо увек само ноштћ, лиждд (= ноћ, међа). Представници панонске теорије много су полагали на то што у језику старих црквенословенских споменика има речи латинског порекла, као олтарк, оцкт^н, (= асеШт — сирће), такође речи немачког порекла, као посттј., поптј .; најзад има словенских речи које се употребљавају само у заааднословенским крајевима, као р-кснота = истина (сада у словеначкоме), годинл = час (у чешкоме), вратрт*. = брат (у чешкоме), локка и сл. Али овај аргумент не вреди много. Речник није главна страна језика, те у језик превода који је спремио Константин, могле су ући