Просветни гласник

224

Просветни Гласник

1) Ритмичке радње и духовна делашносш (под речи дух разумем све функције суђења, сву делатност засновану на логици) јесу антагонистичке стране у структури човековој. За педагогику следује отуда: да при оцени способности дечјих нису меродавне једино духом стечене способности (нпр. рачун, ортографија, граматика, итд.), већ у исшоЈ мери и урођене способности маште (цртање, рукопис, стил, итд.) У колико је неко дете богатије маштом, у толико ће му бити теже да стиче рационалну умну имаовину. Досадашње оцењивање деце мерило је њихову умну снагу, не узимајући довољно у обзир унутрашње способности које одговарају оним рационалним. 2) Ришмички уобличена су сва крешања у ирироди : а) кретања спољашњег света (космичко-биолошка), б) кретања организма (куцање срца, дисање, секреције, и т. д.), в) изразни телесни покрети, у колико -су природног порекла: нагонски покрети хода, периферно очитовање централних кретања емоције, и др. Свака од ове четири сфере истовремено прима покрет, и покрет зрачи. Пошто све оне имају своје властито кретање, то је израз увек резултанта. Услед васпитног кретања, може исто толико машта колико и осећање бити примарни извор покрета, т. ј. без дражи из спољашњег света која га подстиче. Ови властити покрети су по природи уобличени, они су гениални, т. ј. ирвобишни. Сваки утицај на природно кретање јесте духовне ирироде, и циљ му је да се покрет стави у службу рационалних задаћа: на уобличавање вечито менљивог кретања у исту идентичну форму, која се понавља. Ова уједначеност да се постићи једино ако је кретање по могућству без ометања, т. ј. ако тече изолирано. Свака духовна радња изолира. Отуда она тежи да покрету одузме сваки импулс који потиче из „околине". Ако је властито кретање тела довољно јако, оно може да поднесе изолацију, јер оно само представља центар који зрачи. Ако је властито кретање врло слабо, онда покрет изумире, а интелект триумфује. Васпитању се иставља задатак да инсшинкшивно пронађе допуштени степен духовног утицања. Да ми морамо бити активно делатни, лежи у структури човековој, али у истој мери постоји и потреба да и пасивно учествујемо у животном току. Савремена педагогика има само један задатак: да духовним актом преради форму покрета који долази из живота, т. ј. да покрет уобличи тако да он добије израза који ће у истој мери сведочити о сили природе колико и о утицају духа. Ми хоћемо духовну делатност да поставимо на цео физис, а хоћемо тај физис тако да ојачамо да својим покретом може да даје отпора према духовном утицају, те да се од њега еластично опет брзо тргне у природу чим се, духовним актом, од ње одврати. Тиме постављамо физичко васпитање као основ свега васпитања. (Превела с немачког Мага МагазпновпК) д-р рудолф боде