Просветни гласник

Књижевни Прилози

233

Нашииси П(авла) Б(ерића). 78. — Цве народне иесме: Женидба Јове Будимлије, и Ускок Кариман. (Ново изд. у Сраске Иародне Пјесме. књ. II 4 , 627, и књ. IV' 1 , 85). Главни вашари у Маџарској и у ђекојим околним државама. (Свјзшиће се) ЉУБ. СТОЈАНОВИЋ

О ДРАМСКОМ РАДУ ЛАЗЕ КОСТИЋА — УТИСЦИ 11 УСПОМЕНЕ ... Готово откако за себе знам, знам за Маисима Црнојевића. Не знам ни да ли сам већ био пошао у основну школу када ме је А. Хаџић водио на пробе у позориште. Свечано расположење које је владало на пробама Максима Црнојевића обладало је и мноме: на тим пробама се није разговарало, није викало, драматург је био много озбиљнији но иначе, и старији глумци, преданији послу, нису само маркирали улоге, а Ружић је био сав преображен. То је свечано расположење владало и публиком на представи. У нашој кући се вечерало пре представе као уочи каквога великог празника, цела кућа је ишла у позориште, и само је једно чељаде остајало да чува кућу. Велико одушевљење за поезију Лазе Костића одржавао је у мени у тим раним годинама и мој домаћи учитељ, сада адвокат у Новом Бечеју, др. Богдан Давидовић. Сећам се добро како су другови његови који су к њему долазили, говорили како у читавој књижевности светској, осим Фаусша и Хамлеша, нема ничега што би се могло поредити са Максимом; а ти старији ђаци били су тада за нас млађе највећи ауторитети. Не само у својим младим годинама, него дакле и много касније, Лаза Костић био је за нас „наш Шекспир", и требало је да прођу и још деценија-две, па да се и сам собом уверим да је Максим Црнојевић заиста порекла Хамлетова. Под таквим утицајима, ја сам Мансима не само радо гледао него и читао. И у врло младим годинама могао сам узети књигу у руку и не мицати се сместа док је до краја не прочитам. Врло сам многа места знао на изуст. У гимназији се исто мишљење преносило с генерације на генерацију, и професори су га само појачавали. Никакав супротан глас није се чуо. Истина, допирале су вести о некој не баш најповољнијој оцени др. Фрање Марковића у Вијениу (ову вест нам је донео Никола Манојловић—Рајко, када је из Загреба дошао у новосадску гимназију), али смо јој се ми одазвали са сажаљењем према „таквим критичарима", а вољни смо били и да ту неповољну критику, као и слаб одзив загребачке публике, схватимо као „хрватску суревност" на великога српског песника. Међутим, што нам је ближе било, нисмо знали, а то је „строга" критика Јована Суботића, када је песник 1863 поднео „Матици Српској"