Просветни гласник

Аутоматизам у Душевном Животу

359

телу. А још мање би могао нешто значити туђи душевни живот, који нас интересује само као извор могућних радњи, покрета, „материалних" промена у садашњости и будућности. Да нема спољашњих моторних реакција, било би немогућно знати шта се у души ближњега збива, тумачити туђи душевни живот према своме сопственом на основу сличних телесних знакова. Ми имамо потребу и способност да се уживимо у другога на основу •спољашних израза душевног живота. Тих израза увек има, само их треба умети читати с обзиром на онога чији су, и на његове потребе, •а не с обзиром на своје жеље. Треба умети читати баш оне нехотичне, „махиналне," обично једва приметне (јер одмах угушене) реакције, нпр. покрете ока, лица, руке итд., јер су то природни изрази скривених унутрашњих процеса. На њих треба пазити, а не заваравати се немарним, често лажним спољашњим знацима, речима, осмесима, које рађа можда само тренутна потреба да се прикрију праве намере и осећања. Човек најлакше у другом види оно што жели, што му је мило да види, те зато лако верује и не уме да разликује природне изразе, нехотичне, несвесне знаке искреног нонашања од претварања. Претварање и лаж су и учинили људски унутрашњи живот тако кампликованим и тајанственим и Психологију тако тешком и непоузданом науком Да је „у свакој шали пола истине", психолошки је врло тачно, не само зато што је свака помисао израз целокупног стања и расположења у једном моменту, него нарочито зато што је шала обично неразмишљена, нехотична, искрена. Њена „техника" је често сличан механички, несвесан процес асоциација као у сновима') У осталом, и претварање се састоји у индивидуално различним карактеристичним покретима који су израз нечег дубљег, унутрашњег. Свесно и намерно претварање је зато у ствари увек врло површно, јер оно што човек ради свесно и намерно, што хоће, веома је незнатно, веома ограничено и испреплетано оним што неће, што мора, што најчешће ради бесвесно. Међутим има и дубљег несвесног претварања, као што нма толико несвесног самообмањивања. Способност разумевања туђих нехотичних и обично несвесних покрета каткад је изванредно јака. Њом се тумачи т.зв. читање мисли. Та способност „читања" туђих мисли је код извесних индивидуа („медија") особито развијено: они осећају најслабије покрете туђег дисања или туђе руке, коју држе у својој, виде сваки покрет на лицу, у очима итд. Ти се покрети стално мењају, нехотично слабе одн. појачавају, нпр. кад се приближава скривеној ствари, којој на тај начин несвесно води медија онај који ју је сакрио, као што му несвесно води руку да напише скривену мисао, одн. реч и т. д. Тим несвесним покретима једино се може објаснити

Ргеис!, Уог1езип§еп гиг Ет/пћгипд т <Ие Р5узћоапа1узе, 3. А., 1920, с. 188.