Просветни гласник

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

289>

вичности. Ио по нашем мишљењу обе се идеје морају начелно сматрати за идентичне, јер кад се обе односе на подједнако цењење и поступање са свима људима, без обзира на њихов спољашњи положај, а диференцирање у оцени и поступању допуштају само онда кад разлог за то лежи у самом човеку — онда извесно и у овом последњем случају мора диференцирање да буде руковођено идејом правде. До истога резултата доводи нас и Кершенштајнерово објашњење речи правда (ОегесМ^кеЈ!:) и правичност (ВЛН^кеИ:): помоћу писаног или признатог права правда не допушта самовољну одлуку; на основу правичности доноси се равногласна одлука у случајевима где писано или признато право није довољно за одлуку; али свакако да и та равногласна одлука мора да зависи од истог принципа, дакле да одговара правди. Да и сам К. не сматра разлику између оба државна фундамента за бигну (ма да редовно о обема говори), види се из његовог (у осталом не његовог, него Платоновог) става: „Држава савршене правде била би идеална држава". Своју државу приближити што је могуће више овој идеалној држави то је задатак државно-грађанске делатности. К. се позива овде на Сократа, наводећи притом она места из Платоновог диалога Оог^аз у којима Платон кроз Сократова уста означава за доброг државника онога који поправља своје суграђане. Као што је познато, Платон је између четири кардиналне врлине означавао правду као општу врлину и разликовао је од осталих врлина које одговарају појединим деловима душе и њиховим односима (мудрост, храброст, одмереност) по томе што у њој сви делови душе хармонијски испуњују своје посебне задатке. На основу те поделе израдио је Платон нацрт своје идеалне државе, у којој се правда остварује кад сва три сталежа (управљачи, ратници, привредници), који одговарају трима деловима душе (разумни, срчани, пожудни), имају врлине и испуњују задатке који им припадају. Ову напомену о Платону чинимо због тога што ће нам после ње бити много јаснија подлога на којој К. заснива свој идеал моралне државе. Али у схватању државе К. се не ослања само на Платона, већ и на једно друге гледиште, за чијег се оснивача сматра Хопс (Нођћез^, па гледа да их измири. Начин накоји он то врши, привлачан је за данашње, индивидуалистичко расположене грађанске кругове, док на човека са модерним погледима на државу останља утисак једне утопије, која подсе1за у многоме на своје узоре из историје. Читаоци који на државу не гледају као на производ воље пијединаца, добиће и сами исти утисак. Државно-грађанско васпитање има по К. да буди смисао за правду и правичност, тј. да с гледишта иравде учини разумљивим односе грађана међу собом и према држави, државе према грађанима и другим државама. Овом „пречишћавању моралног суда у смислу државно-грађанског васпитања" — како сс К., позајмљујући израз од Ферстера, изражава — стоје велике тешкоће на путу: прво, непрегледна замршеност ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК, I КН>., 5. И 6 <'.Н . 1Н2У . 19