Просветни гласник

290

Просветни Гласник

•о.дноса у данашњем државном животу, а потом и „природна наклоност" да се суди по сопственим осећањима, традицији и партијској догми. 13аспитање тешко може да савлада те тешкоће, него тек старост и ботато искуство чине да те тешкоће „постану све мање и мање". Но као .једну особиту појаву истиче К. да је „смисао за правду и правичност • код нормалног детета живахнији и импулсивнији него код одраслога", јер наивитет чува дете од пристрасног суђења. На тај начин тешко би <било разумети шта је управо „природна наклоност", да К. доцније не тврди како је ово „примитивно осећање за правду" веће код детета пре апколе него код детета у школи, шта више, веће него и код детета по изласку из школе. Дакле, у ствари је „природна наклоност" повољна по васцитање. И, ако сам ја К. правилно разумео кад тврдим да он узима смисао за правду и моралну храброст као природно стање код детета {а то излази из његовог излагања) {Ј онда добијамо ту једну претпо-етавку, која се не може доказати, која подсећа на Русо-а и која би ;васпитању морала да да негативни значај. Такво првобитно стање, сло■бодно од сваког утицаја, није приступачно психолошком испитивању. Али резултати до којих је оно дошло у погледу на прве наклоности детиње, противрече мишљењу Кершеншлајнеровом. Правилно је да се лшгућност за развитак налази код детета од почетка и да даљи развитак стоји под утицајем породице, околине и школе, али да се не оснива тим утицајем. Кад код детета ишчезне наивитет, онда, вели К., расте егоизам, смисао за правду ослаби и „изображени интелекат ступа и сувише радо у службу свесне лажи". „Горка искуства", „потреба за сопственим миром и удобноигћу", „паметно рачунање", а све се то појављује у доцнијем :животу, узрок су што на место моралне храбрости, одушевљеног заузимања за истину и правду, ступају код детета они ћивтински погледи зкоји се карактеришу речима: „Не дувај оно што те не пече". Задатак је васпитању да спречи ово опадање и да развитак, поглавито образовањем правилнога поступања, упућује напред. Данашње народне школе, које главну важност придају образовању мишљења, нису уређене за .„школовање" поступања. Али ни државно-грађанске поуке не смеју да изостану. Васпитање полаже нарочито на два момента: на образовање „неповерења према сопственом самовласном суду* и, с тим у вези, на ■буђење осећања одговорности. Код овог последњег треба обратити пажњу још на два даља момента: осећање за оно што се чини и за оно што ■се пропушта. К. тврди да је оскудица у осећању одговорности код вођа и вођених у држави „једна од највећих сметњи за развитак дате државе у правну и културну државу." Државно-грађанским поукама је задатак упознавање истине у државно-грађанским питањима, „развијање државнограђанског мишљења", које је потребна претпоставка за сазнање истина. То је сазнање скопчано с великим тешкоћама због многостраности на-