Просветни гласник

292

Просветнп Гласник

ПРОУЧАВАЊЕ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Крај) 11 Већ у овом првом делу ја сам показао како схватам обим наше старе књижевности. Овакво схватање не само да није ново, него је до скора.било опште, а тек се у најновије време јавило друго мишљење. Оно је дошло од Г. Павла Поповића, и добило је израза у његовом Прегледу српске књижевносши, где је стара књижевност сведена на књижевност у ужем смислу те речи. Ми то схватање не држимо оправданим, и овде ћемо покушати да то и разложимо. Појам књижевности за нашу стару писменост не може се узети потпуно искључиво и провести потпуно доследно. Најпре стога што она није у својој генези схватана као књижевност са појмом који се томе даје у наше време, и^што је њен постанак и развитак уветован практичним потребама и ишао у духу ондашњих схватања тога посла. А друго с тога што и онда кад је та књижевност рађена потпуно свесно и за своје деловање постављала неку врсту правила и упуте, није никако била схваћена у духу који се сад у њој тражи. А ми не можемо књижевну активност извесних периода пресуђивати друкчије него како се она тада схватала кад је стварана. Иначе књижевна историја не би била то што је, и њени прикази носили би и сувише обележја произвољних секција к једностраних информација. Мотиви стварања наше старе књижевности иису били спонтани. Оно што је она имала да испуни било је најпре, у буквалном смислу тога појма, да да књиге, српски писане и разумљиве књиге, за употребу цркве и њених органа. Она, према томе, није била ни практична стваралачка књижевност, него или чист превод или препис са туђих изворника, један обичан механички рад. Ради тога обредна дела чине у њој највећи и најактивнији део ; она су прва која се јављају, и она су трајно она о којима се води највише брига. Радници у том послу цене се врло високо, јер их нема много добрих, и они добивају сами о себи врло високо мишљење. Теодор спан, монах Исаија, Владислав граматик, сматрају свој посао веома вредним и говоре о својим заштитницима као књигољупцима, „новим Птоломејима", и то мишљење дели с њима и највећи део публике. Добар иисар вреди колико и добар иисац, јер људи верују да је сва вештина у писању, а не у писању нових и нарочитих ствари. То је било опште схватање оног доба, кад су и „оригинални" писци преписивали по читаве листове из туђих дела, носећи у себи особине писца и писара. Сав тај посао практичне књижевности, као преводи типика. еванђелских поука, светачких биографија, минеја и т. д., чини основу доцнијег самосталног рада српске провениенције; у њему је генеза наше књижевности у опште; у том се деловању често и не зна