Просветни гласник

Проучавање Старе Српске Књижевности

293

тачна граница примљенога од новодонесеног. Апокрифна књижевност остаје читаво време само преписивачка и преводна; код правничке се још нису одредили сви моменти нашег према византијском; биографска је имитација и једним делом неоригинална. Све се ту сплело једно у друго; све органски излази једно из другог; све је стварано у једном духу. И стога је дужност једне потпуне историје старе књижевности да тачно прикаже сав тај рад, све његове фазе и моменте, сва његова дела превода и преписа и самосталног рада, да се на основу тога добије права слика о свој тој активности и истински приказ његова менталитета. Онај метод и оно схватање какво је унео Г. II. Поповић, доноси само изводе; и то не изводе из читавог деловања, него само из појединих партија. Преводно црквено беседништво једног Златбуста и Василија Великог, које је било на највишој цени у свој старој књижевности, исто је толико књижеван рад, чак и у строгом смислу те речи, колико и преводна апокрифна књижевност; па ипак, Г. Поповић је у •свом Прегледу прво искључио, а друго унео. Наравно, нико не тражи, нити би то имало смисла, да се води обзира о сваком преписаном еванђелију, псалтиру или октоиху, нити да се истичу само њихове филолошке особине; али је безусловно нужно указати на ону реакцију против старих превода и неуких преписа која се јавља у XIV и XV веку, и на иове преводне акције, јер то представља занимљиве појаве извесног критицизма и почетак једне важне књижевне реформе. Наш најобилнији, најактивнији и најутицајнији рад у духовном животу старе српске државе, први рад са свесним теоријским упутама, са ширим хорјизонтом, са извесним узакоњеним правилима; рад чији се утицај осећао код нас кроз пуна два столећа и прешао с успехом и у Румунску и у Русију, и рад који се у све то време обележавао и схватао као књижевна обнова; он, рад „ресавске школе", код Г. Поповића није ни споменут; док се доста опширно зауставило на неколико преведених приповедака, чији се рад сматрао чистом доколицом и био врло релативна значаја. То мерило није ни мало историјско, и примењено у пуној мери на XIX век, оно би довело дотле да се Вукова борба за правопис искључи из чисте књижевности, као што је већ Ј. Скерлић искључио Ђ. Даничића у својој Истори/и нове сриске књижевности. Чисте књижевности у нашој старој писмености готово и нема, па кад су се већ морали правити уступци и рачунати преводи апокрифа и приповедака у књижевност, као и старих биографија, онда се још пре морало узети обзира на самосталне књижевне реформне тенденције. Зашто из читаве епиграфске књижевности издвојити само Јефимијин натпис, а прећи преко толико других врло лепих (дирљиви и лепи запис монаха Исаије; анонимни из 1427, један од најважнијих у свој старој књижевности и по вредности свог садржаја и по важности свог писања; стиховани запис из 1475; босански гробни натписи са занимљивим идејама непросечне врсте, и др.), писаних често