Просветни гласник

294

Просветни Гласник

са не мање претенсија од многих књижевних дела и не без извесних, уметничких осећања и смисла јачих особина? Кад је говор о Св. Сави, онда се с разлогом наводи све што је он дао, па и типици за манастире; о Душанову Законику нема, међутим, ни спомена. А то све долази отуд што се из читава стварања издваја као за какву антологију оно што одговара савременом схватању и критичном мерилу новијих књижевности. У књижевној историји у осталом и ово је друго врло релативно. Како књижевна историја има као главну дужност да приказује развој књижевности, то она безуветно мора приказивати све моменте тог развоја, сва лица која у њему узимају осетна учешћа, и све факторе који у том приметно суделују. Кад се приказује, примера ради, новија српска књижевност осамдесетих година XIX века, ја мислим да се не може прећи у критици преко Милана Јовановића и Милана Савића, како је то учинио Ј. Скерлић, јер су ти писци водили главну реч у првим књижевним листовима и давали суд који се онда ценио и који није био без утицаја. Каква је вредност тих писаца и колико они стварно значе у књижевности, то је друга ствар, и историјска критика ће и о том дати свој суд. Али игнорисати њих зато што мало вреде и што им је репутација била већа од способности, то је историјски неправедно. Једно, јер се чињенице не могу сада изменити, а друго, то је одраз наших тадашњих књижевних прилика. Тако је било. А књижевна историја има да утврди и нађе и прикаже факта како су се јављала. Кад је тако с појава.ма из најновије књижевности, где је мерило опредељеније и активност диференцована, природна је ствар да још пре мора бити тако у старој књижевности, где нема никаквих свесних диференциација и где све иде у једној колосечини. III Обим проучавања старе књижевности ја бих с тога пре проширио него сузио. У новијим књижевностима провеле су се детаљне поделе струка и књижевних и писмених родова, и ми их можемо пратити у посебним специалисаним приказима, али то није случај ни са једном старијом књижевности на свету. Схватајући стару писменост као генезу нове и рачунајући с њом као једним од највиднијих и најтрајнијих израза старог српског духовног живота, односно видећи у њој главне основе наше старе културе онакве каква је она била, ми мислимо да је треба проучити свестрано и приказати потпуно. Тим пре што ми то досад нисмо никад урадили, што ми много ствари још не знамо, и што смо због тога осуђени још увек на неверне и непотпуне слике. Ради тога биће потребно да се, као што се опредељује данас утицај појединих духовних средина, школа и установа, определи за оно време културна средина наших манастира, нарочито оних у Светој Гори. Треба