Просветни гласник

296

Просветни Гласник

■опште слике и за просуђивање неслућених особина. Нас се, на пример, не би много тицало што се у Студеници налазе јасни трагови романског утицаја, али ено, у исти мах, јављају се ти исти утицаји и у миниатурама Мирославова Еванђеља (чак Жван Батиста!). Можемо ли онда рећи .да нам је та иојава равнодушна и да та испитивања немају никакве везе са књижевношћу? Не јављају ли се на кујунџијским крстовима заним.љиве похвале крсту, које чине један мали део хришћанске књижевности; лије ли Јефимијин запис златом везен на једном покрову ? Наши писари лочелп су писати подвостручаване сугласнике и самогласнике ропски по грчком узору, али су током времена пренели то на рационалнији рад обележавања.дужина и нагласака, у чем је избила тенденција својственостм. То све има свог значаја и безуветно је нужно да се до краја ■проследи, да тиме слика старог српског друштва и његова духовног и .материалног формирања постане рељефна и жива. С таквом позадином књижевне радње не би се више могло догодити да чак онакав научењак као В. Јагић озбиљно пребацује Светом Сави што је српску књижевност развио у савременом византијском духу, и тим јој дао он један неприродан и рђав пут. Јер би историјски смисао догађаја и дух средине очито локазивали да је то било у онај мах готово неминовно, и да је Савино деловање само израз његова васпитања и општег положаја и традиција псточног дела српског народа. Довољно је указати само на то да је књижевност византијског типа почела код Словена учвршћивањем Хришћанства, да је на Балкану већ у X веку била врло жива, и да су је Срби примили већ и пре Светог Саве, као што су, у осталом, примили и много друго од нове хришћанско-византијске културе и друштвене и државне организације. Као црквену архитектуру, иконографију, резбарије, одежде и толико других за црквени живот потребних ствари, тако су примили и писмо и црквене књиге. Тако се створила и упутила и српска књижевност не личним, него општекултурним утицајем. Како се, на пример, у том погледу ?доже лепо израдити једна ретко упечатљива сли«а о реформној акцији Константина Филозофа и такозваној ресавској школи ! Најпре би се приказале релативне повољне прилике државе Стеваиа Лазаревића, његов интерес за процват књижевности и његов начин деловања да то постигне. Проучили би се зати.н покрети у Светој Гори за исправљање црквених књига, који почињу у првој половини XIV века, и детаљно би се испитало деловање Еутимијеве реформне акције у Бугарској. После би се посебно проучило васпитање Костантина Костеничког, стицано посматрањем и студијом и нутовањима, почевши од Атоса, па све до Египта; тражило би се шта је у то време могло у ком месту и у којој покрајини да изазове његов интерес; ишло би се за његовим стручним студијама. Затим би се пратили његови важнији савременици; манастирски и духовни живот у послекосовској Србији; везе са Угарском и другим суседним земљама; умет-