Просветни гласник

482

Просветни Гласник

беху способни да то учине, што је хтео да докаже да се он може да бори и са глађу. И да је још неко посматрао ону гомилу очица бодро упртих на пакетић бисквита под утицајем нижег али моћног инстинкта глади, тај би се сигурно зачудио окој борбеној одлучности овог малог пролетера. Али поред свега трга он имађаше у себи и једну јаку дозу духа за ослобођењем, јер осећаше неку социалну потчињеност. Зато га беше тешко задржати у школи. Без иједне идеје о дисциплини, без осећања ма какве потчињености, он посматраше без вере и презриво сваку особу и сваку ствар која му се не допадаше. Кад му се у школи предаваше штогод што му се чињаше сумњиво, долазаше код мене јг питаше ме да ли му је наставник говорио истину. У школи је био способан да по сто пута испусти на земљу дршку са перетом и да тако поремети пажњу осталих, док је у дворишту за време одмора увек био миран и нетремице читао какву своју књигу. За време игре био је прави ђаво; заповедао је свима и све је држао под собом, а за времешколског распуста, на једну примедбу учитељеву негде на улици, рекао је: „]а оволико марим за ваше речи", и пљунуо је на земљу. На крају крајева отпустили су га из школе као недисциплинованог, и једног дана сам га срела на улици са неком огромном корпом, коју носаше тако званично као какав министарски докуменат. Поздравио ме је и упитао за школу, одговарајући сам за себе: „Чуо сам да је добро". А кад сам му казала да тражи опроштај од свога наставника за повратак у школу, видећи одмах да он то схвата за ниско, одговорио ми је: „То су моје ствари! Шта је он мени казао, казао сам и ја њему". ❖ Међу оваквом дечицом често се наилази на трагове тако ретке финоће душе. да просто задивљују и узбуђују, нарочито кад се зна да се до њих није дошло васпитањем, већ су производи наивности њихових душица. Госпођа С., управитељица једне школе, причала ми је на пример овај случај: „У једном разреду моје школе видела сам једно сирото дете од осам година које је имало тако исцепане ципеле да су му прсти из њих вирили, и порадила сам да му се купе нове од школског новца. Кад је дете дошло да их прими, било је црвено од радости, и раширивши руке са захвалношћу рече ми: „Ви сте заиста права управитељица, а не као она у фабрици дувана, за коју мама каже да би јој главу требало осећи". Ганута овом искреношћу, нисам могла а да му не поклоним двадесет пара, али дан доцније то исто дете рупи ми радосно у канцеларију са једним пакетићем у руци: „Моја мама послала вам је ово са великом захвалношћу". Кад сам пакетић отворила, нашла сам у њему четири најфинија бисквита, што ме је, наравно, зачудило. Но после неколико дана дође ми и дечја мати да се захвали за ципеле и, наравно, примајући њену захвалност, захвалила сам се и ја њој на.