Просветни гласник

386

Просветни Гласник

следиде за будућиост. Из висине, у перспективи, слика добија последњу форму, своју оцену, своје место у историји... Звоно одјекује, час је завршен, Скерлић устаје и излази, брзо и одлучно као што је и ушао. Слушаоци остају занемели за који час, као засењени визијом, која с одјеком последњих речи Скерлићевих ишчезава. Визија је прошла, настаје садашњица. прикупљање ђачких свезака, разговор, разилажење. Али су сви преживели један велики час, час кад се очима отварају нови хоризонти, који се не заборављају. Те нове хоризонте указивао нам је он, наш мили Велики Учитељ. И увек друге, све нове и нове. Једном приликом то је била слика једног човека, други пут какве књижевне појаве, трећи пут каквог културног проблема, или каквог националног питања, или неке уметничке новине. Увек' друго, увек занимљиво, увек ново, свагда лепо. Ниједан његов час није био сувопаран или једнолик, јер науку није нико умео да излаже на тако диван начин као он. А све то проткано саветима за живот, моралним упуствима, бодрењем, челичењем, подстреком, узношењем идеала. Јест, Скерлићеви часови нису били само часови где се предавала наука студентима: на његовим часовима формирали су се људи. На његовим часовима и после њих, у Српском Семинару. Јесте ли познавали Српски Семинар пре Европског Рата, пре него што су га гранате срушиле? Пространа висока соба, на другом спрату ове зграде, светла и чиста. Један зид, окренут западу, сав у стаклу, са широким видиком на један део Београда, на Саву, Срем, на бежанијске висове, где пурпурно сунце залази чим се изнад Београда спусти преко аустријске границе; три остала собна зида, високо, чак до таванице, обложена редовима збијених књига, малих и великих, танких и дебелих. Храм српске књижевности, а у њему, на сталној преданој служби, два њена верна свећеника: Павле Поповић и Јован Скерлић. Како смо сви ми, њихови ђаци, поштовали овај храм! У њему су била сакупљена сва књижевна дела чијем смо проучавању посвећивали свој живот; у њему су поникла дела наших учитеља, која су књижевну историју српску, схваћену дотле и сувише тесногрудо, подигли на европску висину. У том граду од књига Скерлић је пробављао највећи део времена. „Тачност је прва одлика културног човека," говорио је он својим ђацима, а ту своју омиљену изреку примењивао је пре свега на самоме себи. Свакога дана, у тачно одређене сате, долазио је он у Семинар: ту је читао, ту је састављао своја предавања, своје велике научне радове, ту је примао своје ученике. Данашњи слушаоци Университета, где на свакој групи има по десет пута више ђака но пре, и који се међу собом и не познају, не могу да замисле тај пријатан, интиман живот, и те срдачне пријатељске везе које су спајале чланове Српског Семинара.