Просветни гласник

Јован Скерлић

387

Спона између свих био је Скерлић. Ту, где га од његових ђака није делила невидљива преграда што се налази између катедре и клупа, ту им је он био ближи, као старији брат и уман пријатељ. Њему су се поверавале сумње, њему су се исповедале наде, њему се откривале намере за будућност. А он који је био „ведрији од ведра неба", налазио је за свакога подесну реч, мудар савет. Оно што је његове ђаке највише привлачило к њему, то је било поверење с којим је он њима прилазио: као да сваки има у себи пуно лепих способности, па само чека човека који ће то да уочи. И ти млади људи, поласкани што он верује у њих, нису хтели да га обману, и трудила су се да та његова ишчекивања потврде. Тако је он уздизао своје ученике до себе. Скерлићу су замерали што је био претерани оптимист. Али, замислите какав би изгледао нараштај коме би учитељ био песимист. Зар би тај нараштај, та интелигентна Скерлићева Омладина пошла с онаквом вером и одушевљењем у ослободилачке ратове, зар би она могла поднети њихове неонисане тегобе, да није била надахнута једним здравим, спасоносним оптимизмом? Јест, Скерлић није никад одобравао сумње, очајање, клонулост, нерешљивост, и био је чак по мало окрутан према људима који су се дичили тиме, сматрајући то као обележје своје супериорности. Та његова окрутност и опорост према тим људима песимистички расположеним није долазила отуда што их он није могао да разуме, што је био сувише једноставан за та сложена осећања, него отуда што је он био над свима њима. Са својом богатом и великом душом он није уживао да чепрка по мизеријама људским, да би у свему лепом видео што ружно. Његова величина била је баш у томе што је чак у ружноме и ситноме налазио узвишено и лепо. Зар има неког великог осећања које је њему остало недоступно, зар је било већег и ватренијег поборника за човечност, за правду, за слободу, за једнакост, за национално уједињење? Има ли којих узвишених идеала човечанства за које се он није борио, и то борио дивовском, скерлићевском енергијом, а не само уздисао за њима? Јест, Скерлић је волео само оно што је снажно и здраво, и утученост, „болест века", сматрао је само за књишку творевину, која је врло опасна кад трује омладину. Као лек против ње проповедао је рад, испуњен, радан живот. Његово омиљено гесло била је стара, Волтерова реч: „обделавати свој врт". Радити и бити користан у своме кругу, не подавати се црним мислима, то је, после свих размишљања и искустава, крајња филозофија живота. И он који је живео и делао интенсивније но сви остали, гледао је и речју и примером да ту своју филозофију сугерише својим ученицима. Многи од њих нашли су у његовим крепким речима спаса од моралне утучености и индиферентности која младе људе спопада тако често. Ти интимни разговори његови с уче25 *