Просветни гласник

Јован Скерлић

389

ју је више трошио. Ниједан наш научник који је живео дуго и мирно, сав посвећен својим студијама, није дао више научних дела него што је дао Скерлић, који је живео само тридесет шест годана. Ниједан учитељ који се сав посветио само својим ученицима, није био од благотворнијег и јачег утицаја на младе но што је то био Скерлић. Ниједан професионални политичар није успео за тако кратко време да се толико истакне у својој странци као Скерлић. Ниједан национални борац није толико усталасао широке слојеве народа, ниједан није успео да га широм Југословенства сматрају за носиоца народне мисли, за вођу и апостола, као што је то постигао Скерлић. А он је био и научник, и учитељ, и политичар, и национални борац. И то, и још много друго у исти мах: сјајан књижевник, узорит уредник нашег најбољег књижевног часописа, Сриског Књижевног Гласнина, вредан члан Академије Наука, утицајан сарадник Српске Књижевне Задруге, гвозден организатор разних културних покрета. И све то смо изгубили у њему једном, и зато је наша жалост за њим неизмерна. ПАУЛИНА ЛЕБЛ-АЛБАЛА

ПРЕЛОМ У ФИЛОЗОФИЈИ Главна је одлика модерног човека воља за животом. Човек хоће да живи; свој живот хоће да проводи у непосредним доживљајима; смисао живота хоће да нађе у бујности, покретности, слободи и стварању. Из такве тенденције потиче најновији став човеков према свима културним вредностима: човек их све ставља под мерило живота. Схвати ли се живот као непосредно искуство и доживљај, човек стиче поуздано мерило за вредност своје активности. Примењивање мерила је лако, и, што је најглавније, иепосредно, јер вредност појединих мена своје активности и својих дела он осећа у тренутку најинтенсивнијег доживљаја. Између доживљаја и процене нема размака: вредност доживљаја се осети и изрази или у појачању полета или у слабљењу интенситета живота. Културне тековине човечанства добијају под овим видом живљења друго осветљење. Оне се привлаче животу и уносе у интенсивни ток његов. Колико су оне ближе битности живота, толико се лакше уносе у њега. Филозофија је увек била тенденција људске мисли да јединствено обухвати битност света и живота, како би што правилније одредила положај човеков у њему. Кроз различите мене културнога живота филозофија је остала, мање више свагда, место најодличније активности људског духа. Често се називала „науком над наукама", да се тиме обележи као тежња којом се људски дух узвишује изнад делимичног сазнања предмета, појава и њихових односа у животу, којом се уздиже до уни-