Просветни гласник

Прелом у Филозофији

395

верније битности живота; а покретна снага му је несравњиво јача од свих вредности које исконструишемо логичким апаратом. То сазнање може човек постићи само у слободи и пуноћи; душевни живот се мора ослободити свих устаљених облика и отворити се свој бујности живота. У врењу душе је живот. У сталном преплитању свих утицаја налази човек себе као средиште око кога се креће живот. Променом начина сазнања спроводи се и ревизија свих културних вредности човечанства. Све оне добијају, под осветљењем ове филозофије, нови смисао, положај и вредност у животу. Наука, као најмоћније средство за осигурање живота, а најбоља метода за употребу свега што природа пружа да се практично послужимо, мора остати у границама своје моћи; то значи : не сме преступити границе практичнога живота. За сваки даљи потхват науци недостају средства. Погрешно је мислити да је наука, и поред сјајне развијеностњ ушла у наш живот и прожела га. Она је у досадањем развоју специалистичка, јер је разум, њено оруђе, толико отклизио за појединим предметима и иојавама природе, да је изгубио непосредну везу са животом човечанства. Тековине науке су још толико пренатрпане апаратима специалиста, да њихово мобилисање није још могуће у широке слојеве човечанства. Излази науке су још толико специални, теоретски, да се не могу применити у непосредном животу човечанских маса. Ове се још увек служе у своме практичном животу примитивним и ненаучним сазнањем. Дати сваком човеку научне тековине у руке и упростити их тако да се може њима, најмањим утрошком снаге и енергије,. успешно користити, мора бити сврха будуће науке. Не треба се бојати вулгаризације науке, јер ће наука само добити у вредности ако што више срасте са животом човечанства које се њоме користи. То значи у будућности извођење науке из научничких кабинета и лабораториума у живот, где се преплићу сви могући изрази и ниједан предмет или појава није ограничена и затворена у фиоле и реторте, него све ври једно преко другог, и све се прелама и у свему превире интенсивни ток живота. Наука ће се више бавити животом; мртве ствари ће употребљавати само толико колико је неопходно потребно да пребаци човека преко препрека којим материја кочи општи полет и замах стваралачк'ог тока живота. Уношење човека у општи ток живота, што наука није у етању да да, имаће да пружи уметност и религија, јер је у њима активно интуитивно сазнање. Уметност је материални начин изражавања интимних доживљаја човекове душе. Свака је уметнина материални израз једног дела стварног живота, ухваћеног у моменту интимног доживљаја човековог. Потребу уметности не диктује пракса живота, него живот избацује уметнике из себе, као нарочито способне појединце да кроз свој лични живот приказују моменте његовога бујног тока. Они су верни