Просветни гласник
9*
О савред^ном правоппсу српскохрватског књижевног језика
131
пред самогласницима и извесним сугласницима, на пр. нос и сл., а друго испред к и г, на пр. у Анна, Данга и сл.). Практички је значај оваквога правописа врло велики. Прва је особина његова: што даје могућносги да се одреди потпуна система гласова која се оснива на доследности јављања гласовних односа у свима речима и у свима случајевима; а друга је тако исто значајна црта његова: што даје својом правилношћу и доследношћу увек поуздано мерило да се у правопису не застрани и, ако се то привремено и учиии, да се лако изађе опет на прави пут. На тај начин, и у том правцу Караџићев правопис има необичних особина: својом природношћу и везом са изговором он даје могућности свакоме ко говори правилним књижевним језиком да се њиме са лакоћом служи, а својом доследношћу даје свакоме поуздано оруђе да се бори против свих непотребних отступања и неправилности које би се могле појавити. Он у себи садржи и упутства како треба писати и забрану како не треба писати. У неколико случајева извршено је, одмах у почетку развитка нашег правописа, извесно насиље над његовом правилношћу. Вук Караџић, који је имао из основа да уреди наш правопис, да узме на себе велики и тежак посао у овом правцу, могао је и по негде не довести до краја своју правописну систему. Али они који су за њим дошли, који су у највећем делу примера примили Караџићево дело потпуно и савршено, били су дужни да га примене и на оно мало несавршених примера што је од њега преостало. Међутим, десило се нешто сасвим друго. И ако је већина граматичара налазила да су Караџићева, у осталом врло усамљена, отступања од правила неоправдана, они су, место те непотребне и неоправдане аномалије да исправе према правилу и врло разгранатој и оправданој системи гласовних односа, предлагали и оправдавали нове аномалије старим аномалијама, и тако их стално увећавали. Те аномалије нису биле вкше ни тако малобројне као код Вука, ни тако одељене од могућности даљег утицања, а, што је најглавније, за њих није било ни онолико оправдања колико је Караџић ипак могао дати за своје усамљене случајеве. Тако је створена опасност да наш правопис изгуби своје особине: своју фонетичност и своју правилност. Како је свако уводио по неко ново отступање према аномалијама које су се већ биле увукле ујезик, нефонетичности и неправилности нашег правописа почела се придружавати произвољност или хаотичност употребе различних начина писања. Тако се стварала све већа опасност за чување и најосновнијих његових особина, и тако су ницале све веће тешкоће за његово правилно савлађивање. Међутим, све се то може уклонити са мало добре воље, са мало љубави према нашем језику, и жеље да се суштина ствари разуме.