Просветни гласник

156

Просветни Гласнмк

ШКОЛСКА РЕФОРМА У НЕМАЧКОј У овом чланку, — написаном у Берлину, — ми намеравамо да проучимо најпре претече немачке школске реформе; затим ћемо рећи неколико речи о савременим реформаторима и њиховим општим прииципима; најзад ћемо брзо прегледати разне типове немачке основне и средње школе, и завршићемо са неколико речи о спремању учитеља. План школске реформе утврђен је, у главним својим цртама, новим Уставом (чл. 142 — 150). Настава је обавезна до осамнаесте године ; стављена је сасвим под надзор државе, и пружа се у нижим рззредима свој деци, и богатој и сиромашној, сакупљеној у једној истој школи, сИе Огипс1$с1ш1е (Основна Школа). Један закон о школама, који је већ изгласан у Државном Већу и који ће ускоро бити претресан и у Скупштини, прецизираће ове опште црте. Устав уноси новину у том слислу што обећава остварење поменутих принципа; али сами ти принципи нису нови у Немачкој. Доказ да Револуција од 1918 године није затекла теоричаре неспремне, јесте, то да је три дана после примирја нова пруска влада објавила свој нови школски програм. Главни творац Устава, Хуго Пројц, није какав новајлија кога је Револуција избацила на површину, већ одавна познат писац, и његово главно дело (ЕпШск1ип& сјез с1еи1хсћеп ЗШсНетезепз, 1906) показује да он поодавно црпе своју инспирацију из Штајнових рефорама. Данашњи најутицајнији немачки педагози, Наторп, Тус, Кершенштајнер, Гаудих, нису такође нови људи. Порекло данашње реформе треба тражити у покушајима школске реформе после Јене. После ове битке требало је учинити апел на народне снаге и одушевити их; отуд истовремено социалистичка и национална Фихтеова доктрина, тако животворна још и данас у Немачкој; отуд иланови Штајна, Харденберга и В. фон Хумболта; отуд најзад пројект закона о школама редигован 1819 под утицајем Сиверна, великог организатора пруске школе после ратова за ослобођење и одушевљеног ученика Песталоцијевог. Ове старе ствари треба споменути, јер од старости ове традиције савремени немачки педагошки покрет добија велику снагу. Демократска школска традиција није се више никад изгубила. Требало је постићи два циља: требало је, прво, дати настави либералнији облик, и друго, снабдети целу Немачку једним јединим школским системом, што би допринело политичком уједињењу Немачке. 1848 године, напори делократа обновише се крепко. Штрув и Венедеј пледирали су