Просветни гласник

Школска реформа у Немачкој

165

школа, и борба се једва завршила избором Паулсена, једног реформатора, али врло толерантног. Осим политичких и верских тешкоћа, постоје и материалне неприлике. Настава би требала бити бесплатна; међутим, морала се, у Пруској, 1920, повисити цена интернатима од 250 на 500 марака годишње. Буржоаске Уогзсћикп треба кроз четири године да престану. радити и да уступе место бесплатној основној школи; међутим, Министар Финансија пита се да ли њино укидање не мора бити одложено, из простог разлога што држава не може да се лиши прихода тих школа. И најзад, пошто закон о школама за цело царство није још изашао, и пошто државе и општине, у општој неодлучности, могу да раде свака на своју руку, реформа се продужује неједнако, под утицајем локалних прилика: тако се на пример у Хамбургу скратио рок школовања у гимназијама; у једној другој покрајини одржале су се учитељске школе, а у трећој оне су замењене немачким випјим школама (ОеиКсће Оћег$сћи1еп)\ ништа не може више компромитовати реформу од тих самовољних инициатива. Према томе, Немачка је, у школском питању као и у многим другим, поцепана у погледу доктрине, у неприлици у погледу извршења, те нико не може са сигурношћу прорицати скорашње остварење новога програма, исто онако као што не може предвидети у коме ће се правцу ориентисати, у моралном погледу, немачка мисао, за сада потпуно разједињена. (Превео с француског Бог. Н. јањић) П. РОК

КЊИЖЕВНИ ПРИЛОЗИ О ДИМИТРИЈУ ДАВИДОВИЋУ — По подацима Бечке Цензурне Архиве Познато је да су српски новинари Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић припадали оном уском кругу Копитареву и Вукову у Бечу. II ако ни један ни други нису могли далеко ићи за реформаторским погледима њиховим, ипак су томе послу помогли средством новина које су имали у рукама. Стоји и то да су Копитар и Вук њиховим новинама били од велике користи, те су на тај начин задуго обе стране биле задовољне и остале су у пријатељству. Из Вукове преписке се види како су њихова општења била врло честа и интимна, како им је дружење било блиско и отворено. Фрушић је, пошто је постао доктор медицине, и ако не одмах, отишао из Беча, веза није прекидао, али није ни много активан био: он је њима са стране био „доброжелатељ", а новој средини својој користан члан.