Просветни гласник

Књижевни Прилози ]§7

току ове године српски народ, тако многобројан и у Аустрији, добија нове новине на свом (тако званом илирском) језику. Њих ће издавати Г.Г. Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, два млада медицинара бечка". — Новине су, као што је познато, почеле излазити 1 августа 1813. Н. Петровски, у познатом делу о Копитару, истиче како оне и обликом и начином уређења много подсећају на један грчки лист, ЕЛЛНШК02 ТНЛЕГРАФОХ, који је мало раније започео излазити. Ми, прегледавши остале бечке немачке листове, налазимо да су Новине Српске у свему биле усвојиле оашти шиа ондашњег бечкога новинарства, и с махнама и с врлинама његовим. Што је Копитара одмах стало бунити и што му у новинарском раду Фрушићеву и Давидовићеву није било по вољи, јесте њихово недовољно знање српског језика. На месец дана по појави Новина — 12 октобра, по новом, 1813 жали се Копитар Добровском што млади уредници мало знају свога народног језика, али се као пријатељ њихова предузећа ипак нада побољшању. Несумњиво под утицајем Копитаревих усмених замерака, а врло вероватно и по предлогу његову, писали су Фрушић и Давидовић 15 октобра такође Добровском, молећи га за савете и замерке, а они су — веле — свесни недовољности својих снага. Добровски им је одговорио, а они му и 1 фебруара 1814 пишу и веле како ће изрезати и почети употребљавати ћ. Добровски им је то још раније предложио, јер су они у Новинама већ 30 децембра 1813 ствар објавили. Априла 1, 1814, штампао је Копитар оцену њихових Новина. Вели како је рад њихов пратио с нарочитом пажњом, па поздравља постигнуте резултате. О правопису вели да је г изгубило већ сваки смисао и значај, те је празно, а ни и такође нема гласа ни у једном „јужнодунавском" говору. За правопис и његово реформовање упућује на Сало дебелога јера од СавеМркаља. Тражи доследности у писању туђих именадобро је што се Срби привикују фонетичком писању. Налази да Новине, зато што се често јављају, могу нова начела спроводити успешније него књиге. Устаје против макаронизма у језику, протлв смесе словенскосрпске. Подсећа да су Кашић, Микаља, Делабела, Рељковић, Ланосовић и Волтиџи урадили граматичке послове који се могу применити и на ћирилицу, али ако и нема писане српске граматике, постоји она у прекрасном језику српском. Из тога језика и из себе писци су склопили словенско-српски језик, те су направили такву збрку да се очекује један Херкул-Кораис који ће очистити Аугијеву шталу. Ако се уредници не осећају позвани да они то ураде, ипак нека се не одричу части бити претходници таком раду. Нека и српски свештеници и сви други изуче и стари словенски и све друге словенске језике — онај стари ће им служити као рудник, онако како је на западу језик латински. Али као што сви на западу уче пре свега граматику свога народног језика, тако