Просветни гласник

176

Просветни Гласник

десет минута, оно ће се показати неспособно да слуша целу лекцију, и: учитељ ће га запазити по његову немировању. Он ће престати да се интересује за њ, ако га чак и не казни као недисциплинованог ученика.. На тај начин, дете може бити интелигентно, а опет остати лишено наставе, Оно неће моћи вршити своју професионалну активност према својим способностима, ако се, после школе, само не васпита. Довољно је сетити се случајева који одмах падају на памет кадје човек бар мало посматрао децу. Један ученик понавља наопачке објашњења учитељева, учитељ га смагра за тупа, и тек лекар за ушне болести, кад га прегледа, пронађе да је болестан од запаљења ува. Један други малишан увек чита рђаво са табле, учитељ га сматра за непажљива, све до дана док се не примети да је јако кратковид. Али такви случајеви су данас све ређи и сведоче више о немарности учитеља но о рђавим методама. Од много веће важности је разнолико држање ученика према њиховим различитим способностима. Има их који лакше уче чулом вида,. и других који лакше уче чулом слуха. И време потребно да се нешто научи различно је за различите ђаке, иначе нормалне. Тако да ће објашњење наставниково које је таман згодно за просечне духове, изгледати сувише споро за интелигенције с брзом асимилацијом, док га спори субјекти неће моћи ни запамтити. На томе су основане методе Фребелова и Г-ђе Монтесори за малу децу. Та разноликост још више пада у очи кад се тиче извесних специалних способности. Зарана, дете које ће умети добро да пише показује своју персоналност, исто онако као и дете које је обдарено за математику. И, нарочито кад се узму у обзир ови случајеви, садањи систем педагошког рада изгледа ирационалан и јалов. Ево једног ученика који нема никакве способности за књижевност,. док га најмања математичка теорија заноси. И зар није апсурдно повијати га према општем правилу, приморавајући га, на пример, да учи граматичке суптилности и стилске „заврзламе" за које он осећа само одвратност ? Зар интерес индивидуе, као и интерес целине, није, на против, у томе да се култивише и примени запажена способност, као што земљорадник појачава културу жита или лозе према природи земљишта? Нема сумње, треба да људи одређени да живе заједно према општим правилима имају један основ заједничке културе. Али тај принос треба да буде ограничен на минимум. Оно што чини, на против, вредност индивидуа, то је, почев одатле, њихова разноврсност. И та разноврсност,. основана на способностима, има највеће важности за социалан напредак и за економско развиће једног народа.