Просветни гласник

208

Просветни Гласник

лико пре што прилике под којима се ово врши у оба случаја нису једнаке: у првом случају имамо наставак - ски, а у другом наставак ство. У нашем језику има и других случајева у којима се различно понашају та два наставка: нпр. јуначки= јуначћски, а јунаштво = јунач&сшво, дакле, у првом се случају - чки задржава, а у - чшво, - ч се скраћује у ш, исто онако као што би се у горњим случајевима задржавало - цки, а од цшво добили бисмо - сшво '). Међутим у речима где се употребљава предметак са сугласником д (предметак који има одређено значење и који се увек у речи уноси у потпуном облику свом), требало је ставити онако како се обично изговара, а несумњиво је да се у том положају обично изговара шс (а не дс), дакле иоШсирити, отсвакле, ошслужиши и сл. У нашем су језику врло често гласовне прилике код предметака нешто друкчије него код сугласника у речима изведеним наставцима; јер се предмеци, који се врло често употребљавају као засебне речи у функцији предлога, осећају као засебни делови речи, са значењем које они уносе у сложене речи. Отуда је у језику тенденција да се предметак унесе у пуном гласовном облику у сложену реч, јер се он у измењеном облику не осећа више као предметак дотичног значења. На пр. када би се пошсириши изговорило без ш — иосириши, могло би се разумети да та сложена реч има предметак ио, а не иод; зато се иоднаново умеће када се гласовним путем га изгубк испред с; тако исто ослужиши могло би се разумети као да има предметак о, а неод/зато се од наново уноси дајући испред с, — от-. Тај психолошки процес сталног подмлађивања предметака у нашем језику, у чијој је основици стално осећање извесне самосталности тога дела речи, учинио је да Караџић помеша ту претставу тога дела речи са њеним изговором у речима. Нема никакве сумње да се у иошсириши, отсвакле, отслужити и сл. речима осећа као предметак иод- и од-, али је тако исто истина да се њихово д нретвара у ш, чим се ти предмеци изговоре у сложеним речима које се отпочињу сугласником с у делу који се наслања на ове предметке. Сматрајући да се овде изговара и ш и д, Караџић је давао већу вредност самој претстави о тим предмецима, као што се дешавало и код писаца на које се он позива, него ли самом изговору њиховом. Према духу свога правописа он на то није имао права, јер је у свима другим случајевима ишао за изговором, исп. ошкуцаши, иошковаши, иоткуииши,

Ј ) Фонетско-физиолошки ово није тешко разумети. И ч и ц сложени су гласови (сливени) од скраћеног ш и у првом случају скраћеног ш, а у другом — скраћеног с. Природно је да је лакше ту групу изговорити испред к него ли испред ш и да се испред сугласничке групе - ств - губи ш дисимилацијом или редукцијом (или у тство или у цтво, исп. ниже).