Просветни гласник

Ватрослав Јагић

599

(теорија о настављању словенских језика као беочуга у ланцу) лингвистички на погрешној основици, иако је ова расправа Јагићева имала велику популарност и била примљена од многих. Не треба мислити да су зато језичка дела Јагићева од незнатне вредности. У језичким делима имају увек две стране: критичко изношење материала, које је код Јагића увек беспрекорно, и тумачење тога материала. Када је лингвистика почела да примењује микроскопски метод у проучавању појава, пазећи да не пропусти и најситније појаве и трудећи се да свему нађе праве разлоге, Јагић је сматрао то као претерано и као непотребно. Отуда извесна полемика код њега са руским научницима који су у том правцу несумњиво врло високо стајали. Савремена лингвистика није допуштала никакве тајне и мистериозне силе у језику; међутим Јагић се опирао претераном тражењу језичких закона и доследности у језику и задовољавао се каткада само општим разлозима. Једном речју, лингвистички моменат је имао често споредни карактер у Јагићевим расправама; међутим, у савременој науци лингвистичка се испитивања могу с успехом вршити само онда када се ставе у центар испитивања, када се око њега групишу сви остали моменти, када се претходно обради њихова принципска страна и према њој одреди значај самих језичких појава. У свима познијим Јагићевим радовима само је по нешто од овога добијало потребно осветљење; остало је остајало или у тами или је претстављано непотпуно; у толико је више избијао филолошки моменат. Јагић је ово непотпуно обрађивање лингвистичког момента у својим делима заодевао у своје неодобравање новијег правца или неслагања са мишљењима извесних стручњака. Али су, у ствари, разлози томе'лежали много дубље. Јагић је почео да ради на језику онда када је Шлајхерову лингвистичку школу замењивала „младограматичарска школа", која се и сама у току времена мењала и развијала. Јагић није примио ни све оно што је она износила о језику, а већ се показивала недовољност и њених учења. Међутим, Јагић је могао остати само тако увек савремен, да је могао стално остати у првим редовима оних који су водили развитак словенске лингвистике. То он није могао. И тако се и овде поновио онај случај који се често у науци јавља код старијих: да не могу више да иду напоредо са новим развитком науке. Али све ово не смањује нимало заслуге Јагићеве за развитак словенске филологије, које су врло велике у свима правцима. * Примену својих опширних знања Јагић је дао и у историји књижевности, и то у оном делу њену где се, са неопходношћу, мора применити филолошки метод. То је наша стара књижевност, која је у великом делу свом преводна, а у осталом се делу опет развијала под утицајем