Просветни гласник

654

Просветни Гласник

је 2323 незаконита порођаја, и 809 од тих девојки-мајки нису имале шеснест година. Ове ужасне цифре су у тесној вези са алкохолизмом, као шт'о је доказано на скорашњем демографском конгресу у Келну. Пажња код ученика. — У Билтену Друшшва Алфред Бине (ВиНеНп с1е 1а Зоа&е АИгес! Вјпе1) Робер Мартен објављује један интересантан чланак о пажњи ученика. За дете, каже он у главном, пажња је битни услов корисног рада; отуда васпитач треба све да учини да би задобио и задржао пажњу својих ученика. Како да се забележи пажња? Како да се мери нешто тако лично, тако нестално? Најпре, спољним посматрањем, које ће се, разуме се, вршити врло пажљиво и без икаквог предубеђења. Тврди се, истина, да дете може врло добро слушати једну лекцију, и ако изгледа да ради нешто друго ; али то је спорно. Може се десити, захваљујући извесној навици, да се пажња обрати на иовршне ствари без помоћи сенсориелног прилагођивања; али, чим је предмет који захтева пажњу мало озбиљнији, ми инстинктивно заузимамо симптоматичан став пажње. Пажљива посматрања која је чинио професор у једном .разреду прве године више основне школе, допустила су следеће констатације: У јутру: 9 ђака пажљивих, 31 осредње пажљив, 4 пажљива; Од 1 сат до 3 сата: 7 ђака пажљивих, 21 осредње пажљив, 16 непажљивих; Вечерњи часови: 14 ђака пажљивих, 25 осредње пажљивих, 5 непажљивих. Очигледно је да од 1 до 3 сата пажња слаби, што несумњиво треба приписати утицају варења; али се доцније диже и чак постаје боља него ли на јутарњим часовима. Тај исги професор бележи очевидан однос између способности пажње код његових ученика и њихове школске вредности. Кад би та свеза била потврђена већим бројем експеримената, зар се ту не би нашли драгоцени упути који би допустили да се предскажу резултати ученичког рада? Зар то не би био начин да се изврши једна паметна селекција и да се више основне или средњошколске студије резервишу за оне чија је способност пажње обећање за њихову способност? Ваздух у школи. — Туберкулоза је опасност која све више прети нашој земљи, а нарочито деци. Кад ћемо се ми одлучити да нам деца све своје време школовања проводе на чистом ваздуху ? Очекујући то, да би се одговорило најхитнијим потребама, не бисмо ли могли урадити оно што Д-р Маршу предлаже за француску децу у часопису Хигиена иримером (11'Ну§1епе раг Гехешр1е): „Заједно са зидањем школа на чистом ваздуху, ширити што је могуће више принцип проветрене школе, где прозори остају отворени зими и лети, где се, кад год то време допусти, настава врши у двориштима, или још боље на терасама по крововима удешеним у ту сврху". Д-р Маршу замишља такву варошку школу на чистом зраку подигнуту на периферији града, на каквом откривеном месту где ваздух слободно струји, далеко од фабрика и других нездравих завода. Специалан систем допустио би брз пренос ученика и учитеља, који би се скупљали у одређен час у чекаоници. У подне, школа би давала свима обилат ручак. Основни принцип унутрашњег школског живота је бављење деце на чистом ваздуху, што је могуће чешће и што је могуће