Просветни гласник

Народна (тесма

659

радили су узгредно, овлашно, без јаче, развијеније естетичке културе, без дубљих уметничких опсервација, јер нису научно познавали ни индивидуалну ни колективну психологију, нити су до њих допирали принципи и резултати етничке психологије, ни финији, сложенији етички проблеми, а без познавања свега тога и без филозофске културе апсолутно се не могу да упознају највеће вредности народне поезије. Тек у најновије време радови Г. Светомира Ристића ( Душевни покрети у нашем народном иеснишшву, с обзиром на Хомера, Данта и Шекспира ; Београд, 1920) и Г. Димитрија Ђуровића (Сшудије о сриској народној лирици у вези с теоријама о постању поезије; Скопље, 1921) одликују се дубљом психолошком анализом, јачом естетском осетљивошћу, и сложенијим разумевањем. После свих досадањих истраживања, филолошких, митолошких, историјских, литерарно-историјских и других, остаје неиспитан онај бес и дах исконске свежине, онај унутрашњи општечовечански елан, она аутогена етичка динамика Српских Народних Песама. Није част и понос тима песницима што су само дали вечно-људско, јер то дају и други песници: Његош, Лаза Костић, Силвије Крањчевић, на пример, и песници других народа, него онај особити начин живота који је то резултирао, онај смисао који је томе зрачењу дан, и онај аутогени уметнички израз који носи карактер посебне снаге и свежине. Као што се, код свих људи, сви феномени свести, у последној линији, развијају на трансформативно-генетичком путу из основног психогносеолошког елемента, а тај се образује из реалних надражаја и потребних органских физиолошких подлога, тако и сва уметничка дела, као специални производи доцнијих сложенијих и финијих психогносеолошких процеса, имају своје врело у животном искуству, а оно није ништа друго до у току живота дестилована и конденсована садржина психогносеолошких елемената и осталих развијенијих и богатијих психогносеолошких реалитета. Према томе, природно је да једно уметничко дело може бити општечовечанско, као што је општечовечанско родити се и живети. Алк, садржина животнога искуства, из кога резултира уметничко дело, није код свих људи једнака, као што није код свих људи једнака ни садржина основног психогносеолошког елемента. Отуда, из те разлике, коју детерминише једна средина и живот у њој, пониче посебна лепота, снага и величина појединог уметничког дела. Дакле, једном уметничком делу нији то одлика ако само донесе неку општечовечанску мисао, него ако то приказивање оиштечовечанске мисли носи карактер посебне лепоте и снаге. Не из неког већ конвенционалног „интернационалног" мотива или из каквог историјског догађаја, него из тога искуства животнога, уз које је могао прионути какав интернационални мотив или историјски догађај и кроз њега се исфилтрирати, резултира Народна Песма непосредно и спонтано, као што се непосредно и спон42 *