Просветни гласник

Народна песма

661

Кад је помамни паша, чувши за њену неизречну лепоту, пошао са сватовима по њу да је узме за жену, она баца небу у висину три златне јабуке. И сватови се стану отимати ко ће пре јабуке да уграби, али три муње од неба пукоше: једна погоди девере, друга помамног и лудог пашу, а трећа остале сватове. Просио ју је и цар, и улаци му је доведоше, а кад је чуо цар чија је, да је сунчева сестра, а месечева првобратучеда, он увиде да он њој не приличи, да та лепота небеска премаша његове земаљске особине, да би она фатална била за њега, па је лепо дарива, и шаље је натраг води Босиљковој у Гори Јаворовој : Дао њојзи дванаест дуката : „Иди тамо, Восиљка дјевојко, „Иди сједи, гдје си и сједила". Ко је та дивна, чудна и тајанствена девојка? И зашто се око њеног тела мушка рука не обавија? Зашто паша страдава, а зашто се цар задовољава само тиме да је види издалека, не да је се дотиче, него само да наслућује њене никад неоткривене и никад несагледане дражи ? Ја налазим да је у тим песмама испеван одговор на оно питање које стоји изнад свих категорија разума, изнад категорије времена и простора, изнад саме вечности. Одговор на питање које се као грмљавина пролама не само преко ове сићушне земље него кроза све васељенске просторе, питање које у човеку изазива најстрашније унутрашње преврате, и досад се није нашао штит који би мисао људску сачувао од њега. Оно је старо као само време, исконско као вечност, велико као највећи бројеви, неумитно као природни закони. То је питање коме је Хајне дао израза у познатим стиховима: Ат Меег, ат \уиз{еп пасћШсћеп Меег 51еМ ет Јип§1т§ Мапп. Б1е Вгиз! уо 11 \Уећти4, (Јаз Наир* уо11 2\уе1М, 1Јпс1 гш! с!из1:егп Мрреп {га§1 ег сПе \Уо§;еп: О, 1бз1 тјг <3аз На1зе1 с1ез Еећепз, Оаз ^иаћгоН игаНе Ка*зе1!

5а§1 тјг, \уаз ћес1еиМ <3ег Мепзсћ? Шоћег 1 - з(: ег ^екоттеп? \Уо §ећ1 ег ћт? Шег шоћп! с1ог4 оћеп аи! ^оИепеп 5{егпеп? Ез тигте1п сНе \Уо§еп јћг еш^ез Оетигте!, Ез шећеј: с!ег "УУЧпсЈ, ез Шећеп сНе ШоЈкеп, Ез ћћпкеп сНе 81егпе §1е1сћ§и№§ ипс! каН, Шс1 ејп Иагг шагк! аи! Апћтог*. (Оах Висћ Лгг Пес!ег, Ргадеп) И та метафизичка тајна живота и ствари, загонетка микрокозма и загонетка макрокозма, неиспитана је. Столећа и тисућлета котрљају се низ друмове васељене; људи се рађају и умиру, народи долазе и одлазе као Хомерово лишће, културе цвату и вену, долазе и одлазе као про-