Просветни гласник

Оцене и Прикази

715

једно више и племенитије значење. Но настаје мучно питање: како и ко да обавести и поучи децу и омладину о овим шкакљивим питањима, о тајнама полнога живота? Без сумње да су за то најпозванији родитељи, као најближи и најповерљивији васпитачи свога подмлатка. Али ако родитељи нису способни за тај посао, онда је ред на учитеље, професоре, лекаре и свештенике да приме на себе ову важну дужност. Да би се родитељи и васпитачи оспособили за поуке ове врсте, постоји разграната књижевност у напредних народа. У ту врсту иду и горње две књиге, које су не само погодне за поуку и упут родитеља, већ се могу дати и деци у руке. Једна садржи сексуалне поуке за дечаке од 8—12 година, а друга за девојчице истих година. Обе су књиге из пера чувеног хигиеничара и професора университета у Хелзингфорсу, Д-р Макса Окер-Блома. И ако је српски превод прве књиге (од Г-ђе Ј. Јањићке) изашао још 1910 г., ипак су и ова хрватска издања, у преводу Д-ра Рикарда Фишера, у згодцо време дошла, јер су поуке ове врсте веома потребне у нашем поратном друштву са његовим расклиматаним појмовима и погледима. Књиге Д-ра Окер-Блома су узорите у својој врсти ; у њима се на лак и пријатан начин, преко ујка доктора, износе поуке о полном животу у биљака, животиња и човека, с намером да се дечаци и девојчице испод 12 година прикладно и пажљиво обавесте о полним питањима, која су тако судбоносна за свако живо биће. Поговори писца и преводиоца још више увећавају вредност делу. Писац препоручује да књигу најпре прочитају родитељи. Они ће је затим дати своме детету да на глас прочита по једну причицу. При томе, они морају бити спремни да одговоре на питања детета. Преводилац је показао своје настојавање да му језик буде што исправнији, слободан од провинциализама, у чему је, у главном, успео. Само бих препоручио да се израз „ладање" замени речју „летовање". п. М. ИЛИЋ

БЕЛЕШКЕ Настава домаћинства у Чехословачкој. — Настава домаћинства била је увек врло развијена у Чехословачкој; пре рата, домаћинство је предавало 5.500 учитељица, које су саме биле оспособљене за ту наставу једногодишњим учењем у „школама за ручне женске радове". За време рата, због невероватног поскупљивања материала, и због реквизиције, ручни радови су се свели готово искључиво на шивење, захваљујући материалу које је давао Црвени Крст. Данас треба наново извести целу ту моћну и благотворну организацију, и ствар је у толико хитнија што женско становништво, употребљено врло младо у фабрикама, може једино у школи да се посвети у домаће послове.