Просветни гласник

Из школске хигиене

749

децу. Одређена са циљем бољег физичког и менталног развитка школске деце, одбацујући све могуће препреке и штетне утицаје на дечје здравље, оваква школа иресеца радикално уобичајени академски ток учења, који се преживео са својим лажним идеалом о вредности просвећивања. Оеог§е Иештап објавио је да школе у природи треба да су не само школе на чистом ваздуху, већ оне треба да имају нарочити начин живота и систем лечења, садржавајући следеће: 1. свеж ваздух и сунчану светлост, 2. нарочито добру храну, 3. одмора и спавања, 4. хигиенски начин живота, 5. нарочито индивидуалну пажњу, 6. лекарски надзор, и 7. специалан васпитни метод. Ово су главне тачке за школе у слободној природи, и успех њихов треба мерити према успеху у правцу сваке ове тачке. Овај систем школа продро је у све културне земље, и ако у разним вариацијама, као: 1. дневне школе у слободној природи, где деца долазе преко дана, а увече се враћају кући; 2. школе резиденциалне у слободној природи, где деца сгално остају; ове су обично ван вароши, на морској обали, задржавају децу по неколико месеци и дуже, све док се не опораве; 3. школе на лађама, као у Њујорку, затим модифициране обичне основне школе са верандама, учионицама са отвореним прозорима, учионицама на крову, учионицама на игралишту, у парковима и отвореним просторима. Брзо идемо на сусрет времену када ће свака школа бити школа у слободној природи. Свакако да ће то доба дати здравију и свежију школску децу. Живот на свежем ваздуху, редовна добра храна, довољно физичког вежбања, пракгични рад, доволл-т одмора и спавања, чист хигиенски начин живота — све ове једноставне ствари значе идеалан начин васпитања у детињству. Ако бацимо поглед на наше школско лекарство, видећемо да је несавршено, без система и тек у развоју. И ако је законом предвиђена обавезна лекарска инспекција за све школе још 1899, ипак се она релативно мало изводи. Само веће вароши имају за своје школе школске лекаре; сва села су без лекара за школе. Наши школски лекари су већином практични лекари са малим хонораром за рад у школама. Уз то, врло мало имамо школских лекара специалиста; м.еђугим, прошло је оно доба када сваки лекар може бити школски лекар. У Енглеској, Француској, Немачкој, постоје нарочити курсеви за школску хигиену. Па и оно што се изводи код нас, не врши се по једном утврђеном систему, а тако би се бар морало почети, док и ми не стекнемо нашег Виг§егб*еш-а, Јатез Кегг-а, рпчјие-а, итд . Наше Министарство још нема своје