Просветни гласник

Руска жена у књижевности

Зб

Део тај — то је наша култура: наша књижевност, наша уметност, наше позориште. Када нам је нарочито тешко и када срце тешко и болно куца, кад се присећа белих ноћи нашег лепог Петрограда; кад се присећа зидина Кремља и златних торњева Москве, и кад се сећа широких предела око Волге и шуме на северу... у таквим тренутцима ми затварамо врата своје одаје и прелиставамо листове Пушкина, Толстоја и Достојевскога. У списима Гогоља ми се сами навозимо на светли Дњепар, где се небо плави, где сијају велике чудне звезде и где се у ваздуху разлива необичан мирис тополе и вишњевих вртова. Заједно са Пушкином ми шетамо по обали Неве или се преносимо у доба старине која више не постоји; преносимо се у домове где се проводио романтичан живот; где се одушевљавало за Волтера и Русоа; где су се приређивала домаћа позоришта; где су се носиле напудроване перике и где се знало и умело волети и заљубљивати. Заједно са Толстојем ми преживљујемо грандиозну епоху 1812-те године и позлеђујемо старе ране вазда неспокојне руске душе. И свуда, из ма које књиге, гледа на нас руска жена, гледају очи Рускиње. А то стога што у руској књижевности нема ни једног великог и крупног дела у које не би била уплетена и унесена руска жена, тип Рускиње. Руска књижевност је култ жена; то је сва њена историја, постепено развиће њеног карактера, њена еволуција по епохама, њено подизање и ослобађање из зависног положаја и издизање до потпуне самосталности. Још у стара, давнашња времена, када се Русија стварала; у времену татарскога ига, и још раније, за време крштавања Русије, руски летописци дају и износе поетске слике првих руских жена. Тургењеву припада прво и најзначајније место међу цртачима и описивачима руске жене. Он је најбољи тумач њене дубоке душе. Међу првима био је Пушкин који нам је приказао- руску жену. „Несрећна Лиза" Карамзинова „прекрасна је телом и душом, нежна и осећајна сељанка". која осим имена и спољашњег одела није на себи имала ничега типичног, ничега националног. Ни Гогољ није створио ни приказао руску жену, и ако је био дао обећање да ће је изнети и приказати у свем сјају њене душевне лепоте. Његова Уљенка из другог дела Мртвих душа није живо створење. Чудна, необична Татијана сва је озарена зрацима ума и духа, као и зрацима срца великога песника; али она, према условима живота и васпитања, припада само једноме друштвеноме сталежу. Она је оличење дужности, којој се она жртвује и којој она подноси одано на жртву своју личну срећу. Друштво је свакако стално ишло напред, 3*