Просветни гласник

38

Просветни Гласник

* * * Толстој и Достојевски дали су толико богат и обилат свет, унели су толико нових лица не само у руску књижевност, него су обогатили и светску књижевност и створили су бесмрте типове руске жене. Период грађанских тема у књижевности завршио се, или, ако се није завршио сасвим, то је у сваком случају уступио место чисто уметничком стварању. Женски типови Тургењева и Толстоја — то су поетске стране рускога епоса. То је огроман врт, читава градина, у којој је много цветова, и један је мириснији од другога. А између свију најлепша је Наташа из романа Рат и Мир. Ти видиш како она расте и развија се поред тебе, како се диже та мила, својенаравна, вазда насмејана миладевојка, и са необичном нежношћу, као за сестром, идеш за њом, пратиш је, кроз цео њен живот. Ко би рекао да је не познаје? Та необично лепа, јесења ноћ када Наташа машта и сањари и безумно трепери и шапуће код прозора кнеза Андрије, а он је и нехотице слуша... Узбуђење првога бала, љубав, очекивање љубави, буђење и навала жеља и разних раштрканих сањарија, вожња на санкама по снежној, чаробној шуми, безумље, занос срца, безумље тела које заноси и опија љубав; бол и патња који обузимају душу; божанствено милосрђе крај јастука умирућега драгана... Нехотице се узбуђујеш, и при бледој успомени и сећању те Наташе, чини ти се као да разговараш о најмилијој другарици. Ту је схваћен и изнесен сам живот, и то тако веран, истинит, стваран, да ти се и самом чини да видиш како она промиче, трепери и у сваком ретку се мења. Са исто толико савршенства и умешности оцртана је и кнегиња Марија, која није лепа, али која је дивна са своје доброте и племенитости, Осим ових типова видно се истиче Толстојева Ана Карењина. Несрећно је живот удешен; али није ствар у том, него у страсти, која је јача и силнија од човека. Ана Карењина осећа да не влада собом. Према развоју романа, необична, непојмљива страст разједа и раздире и кида део по део, парче по парче све морално благо и богатство ове горде жене. Све што је најлепше у њој, њена честита, отмена и искрена душа, изнемогне и пада: она нема више снаге да се држи, њу људска сујета не уздржава, и жеља да се допадне своме драгану постаје једини циљ, једина сврха њеног живота. То је велика трагедија душе, коју је разјела и разрила љубав и коју је угушио божји закон; то је слика необично дубока и ужасна, а која је, тако рећи, са неколико замаха кичице направљена. * * * Затим долази жена Достојевскога, или, боље рећи, погледи хероја или јунака Достојевскога на жену,