Просветни гласник

АЛЕКСА ШАНТИЋ') Свака људска душа драгоцена је и мила Богу. Људске душе које умеју да се уздигну у више сфере лепога и узвишенога, у регионе праве поезије и уметности, лепотом оплемењене душе, још су ближе и милије Богу. Оплемењене песничке душе које претрпе страдања и боле, које су загрејане љубављу и испуњене вером, најближе су, најсродније и најдрагоценије божанству. Ако бисмо хтели у три речи да обухватимо све оно што је Алекса Шантић изразио у својој поезији, која је само одјек његове душе, могли бисмо рећи: он је страдао, љубио и веровао. Алекса Шантић је страдао. Имао је оца који би, „као јела висок", изгрлио децу пре него што коњица бела закрочи, и деци би још дуго, дуго, остала у памети лепа слика његова. Имао је мајку, за коју рече да једна цигла искра љубави њене, „и од сунца лепше грије". Изгубио их је. Имао је брата Јефтана; но од њега поста „наша нада свела". Имао је сестру, али у пролеће једно С вијенцем љубица заспала је она ... Са купине славуј јецао је чедно Уз жалосни одјек опроштајних звона. (На гробљу). Имао је драгу. Али у велу и мекој свили силазила је мирно низ степенице храма, под круном мирта. Сви су погледи на њој били, пред црквом жагор и теска, а песник, уз стари јаблан, сам је одвојен био и ћутао. И кад .. складно свирачи вјешти, уз ћеманета стара, почеше топлу пјесму: још једном погледах у те, и видјех, видјех ти очи, слатке и сунца пуне... У мени све се сруши, ја смртне чух минуте, И у дну душе моје прснуше златне струне... (Покидане сшру.че). ') Говор на парастосу Алекси Шантићу у београдској Саборној Цркв:1 15 марта 1924 године. просветии глаоник , 2 св., 1924. 5