Просветни гласник
Психоанализа
85
штво за заштиту деце од психоаналиста. У чланцима и дописима по новинама указивало се на штетне последице од претеране интроспекције и Фројдове теорије о доминантном утицају секса, и предвиђана су сва могућа зла ако се став учитеља према ђаку претвори у однос лекара према пациенту. Могло би се допустити само стручњацима са пуном одговорношћу да употребе метод психоанализе код изузетно непослушне, сасвим рђаве и ненормалне деце, коју у школи и код куће кажњавају уместо да лече. Било је, затим, предлога да се сваки учитељ и учитељица подвргну психоанализи, као деца пелцовању и младићи војном прегледу. Говорило се да они могу бити иначе нормалне и љубазне особе, а да пате. од нездравог држања према деци, што би психоаналист несумњиво открио и упутио дотичнога како да се лечи. Овај предлог, сасвим разумљиво, изазвао је велико негодовање и дао повода многим заједљивим примедбама на рачун психоаналиста. Говорило се да би они једног дана могли применити своју фамозну методу и на бираче, да пронађу јесу ли способни за гласање, и какви мотиви их покрећу да се определе за овог или онога партијског кандидата. После противника, треба да чујемо просветне раднике и васпитаче у Енглеској који верују да ће педагогија, пре но икоја друга наука имати најбољег помоћника у психоанализи, као што јој у многоме помаже и модерна хигиена. Психоанализа, пре свега, упућује на опрезније поступање с децом, и показује бесмисленост извесних наших такозваних васпитних мера у породици и у школи. Проблем. памћења и механизам учења најбоље су данас објашњени у психоанализи, и она као буктиња осветљава пут којим психологија детета треба да пође, са изгледима на многа нова открића у духу. Психоаналист нам открива велику истину да су проблеми детињства у исти мах проблеми зрелога доба, и зато ко хоће да разуме одрасле, мора да проучава децу. Претерујући мало, неки чак тврде да оно што једна мајка и дадиља пропусте или погрешно учине, то не могу после да надокнаде и поправе ни десет професора университета. Иначе, може се рећи да главне замерке упућене психоанализи као теорији падају на терет и нашем данашњем времену. Каже се да она једнострано схвата нашу природу сликајући несвесноу нама као неку врсту пакла, одакле би свака жудња морала да прође кроз чистилиште свести ; да је Фројд већма понизио човека него Дарвин, чија је десцендентна теорија популарно протумачена да смо постали од мајмуна. Сада опет долази Фројд и указује на присне везе између највиших духовних функција и најплеменитијих побуда, с једне стране, и дивљака злочинаца, дегенерика и умоболних, с друге стране. Но да ли ово треба да нас изненади када знамо да психоанализа, као сваки психолошки правац и школа, мора стајати у односу узајамности са временом: