Просветни гласник

Шпенглерова „Пропаст Запада"

01

Културе су засебне јединке, собом заокругљене целине, организми који се по свему разликују један од другог. Заједничко им је само што се роде, живе, умиру. Заједнички им је „судбина". И у том смислу човек може да изведе аналогије између разних култура. Аналогија се до сад, вели Шпенглер, у историографији употребљавала само случајно, илустрације ради, и често сасвим погрешно: представљале су се као аналоге често сасвим хетерагене појаве. Ачалогију Шпенглер хоће да узвиси до принципа који има да замени принцип каузалитета. У томе се састоји његова метода. Он тиме не тврди да једна култура представља само једно понављање друге културе. Сасвим на против. Смисао је њихов потпуно различит. Оне су аналоге само у колико су организми: у колико расту и опадају. И на основу тог свима заједничког „периодицитета", човек може упоређењем да констатује на коме се ступњу налази једна култура: да ли је у узрасту, да ли је на кулминацији или је у распадању. Шпенглер, другим речима, неће да да једну дескриптивну историју, тј. историју која просто описује појаве. Јер св >ки такав опис у ствари није ништа друго до израз мишљења дотичног историчара. Зато Шпенглер вели да је „свака права историја права филозофија или је само рад мрава". Ипак се Шпенглер ставља на супрот досадањем филозофском посматрању историје. Филозофи су, вели он, махом у великој заблуди. Они већ унапред греше, јер се стављају на апсолутно гледиште. Ни предмет ни начин мишљења, међутим, није непроменљив; свако доба има своје проблеме. „Нема вечитих истина. Сва филозофија само је израз свог времена"... Нема вечитих решења, него само решења која „живе извесно време, или не живе никако". Велики филозофи велики су само зато што су умели да изразе своје време. Они не само да нису игнорисали захтеве свог доба ради фантома апсолутног, него су махом делали и као практични људи. Шпенглер се свесно одриче апсолутног становишта. Он зато своју филозофију назива „нефилозофском" под знаком навода. То је по њему последња могућа филозофија Запада. Он неће да посматра „птолемејски", са једне тачке, он неће да суди, нити да систематише. Он хоће да посматра „коперникански", да посматра генезу разних, међусобно равноправних схватања, њихово постање и умирање у историји, облике њихове дакле. „То је трећа и последња врст-а западно-европске филозофије", вели он, „филозофија историјско-психолошког скептицизма. Тајна света се схвата прво као проблем сазнања, затим као проблем вредности, најзад као проблем облика". Његова наука је морфологија, наука о облицима. Он је назива „упоредном морфологијом светске историје". (Свршиће се) м _ т _ селесковић