Просветни гласник

110

Просветни Гласник

теорија, него да код вас развије моћ расуђивања, да вас упути на самосталан рад и да развије код вас сазнање одговорности. Не треба да мислите да се сваки технички проблем да математички решити и да се најбоље решење добија тачним математичким прорачуном. Јасно је да тај захтев самосталности вашег сопственог суђења искључује култ ауторитета. Никакав ауторитет не сме да окује ваше сопствене силе. Заслуга генија и ауторитета није у томе што они откривају нашем уму непостиживе истине, већ у томе што нам они отварају очи да и сами можемо загледати дубоко у тајне природе, што нам они осветљавају пут којим ми сами можемо постићи истину, која често бива друга него она до које су они били дошли. Не дајте се, зато, заслепити сјајем имена ни Њутона ни Ајнштајна, ни Дарвина ни Ламарка, ни Маркса ни Адама Смита, а у име науке исповедајте и проповедајте само оне истине које сте схватили својим умом и признали за своја сопствена убеђења. Васпитани у самосталности расуђивања, ви ћете бити сачувани и од слепе, догматичке вере у апсолутност закона природе, до којих се дошло нашим савременим знањем. Историја развића наука учи нас како су колебљиви и они основни принципи који су до скора били сматрани као непоколебљива и апсолутно поуздана основа целог строја васионе. Да ли у опште постоје апсолутни и непоколебљиви закони којима је природа на први дан свог саздања ограничила своју стваралачку моћ ? Да ли природа не ствара и даље нове законе и не отвара нове путеве својој неограниченој стваралачкој моћи ? Да ли признање непоколебљивости закона природе није само последица ограничености нашег духа у концепцији појава васионе; да ли она није наслеђе слабости из првих дана мисли човекове ? Ја лично био бих расположен да вам пре признам право на тако смелу и јеретичну сумњу, него да од вас захтевам догматичну веру у признате законе и ауторитете личности које су те законе формулисале. Но, у исто време ви морате бити свесни тога да самосталност мишљења не сме створити неред и хаос. Право сопственог мишљења, право сумње, не даје вам право на одрицање и опорочавање признатих истина, докле ви не будете у стању да их замените новим, савременијим представама појава природе, или докле, бар, очигледно не докажете несагласност признатих истина с појавама. Право сумње намеће вам дужност искрене и савесне самокритике. Тај критички однос и према сопственим погледима јесте први услов сваког научног рада. Даље, ви морате сами себе васпитати к уважењу према туђем мишљењу, јер је то уважење основ сваког искреног и добросавесног научног рада. Треба да знате да су често научне заблуде биле повод