Просветни гласник

9*

Стогодишњица Бранка Радичевића

131

живљег националног покрета код омладине. Жучна и страсна борба коју је Вук водио за народни језик и правопис, насупрот дотадањем славено-сербском језику и правопису који су бранили тадањи књижевници, захватила је и Бранка у великој мери. Његова је улога у тој борби знатна. Поред Даничића, и Бранко постаје један од најоданијих поборника Вукових начела и рада. Он их у својој поезији примењује у највећој потпуности, те стиче заслугу за њихово популарисање и убрзавање победе. Та Бранкова заслуга није мала. Она је помогла остварењу врло крупног питања епохалног значаја. За историју српске књижевности она оправдава његов национализам и „Вукизам", и знатно ублажава модерну критику његове поезије. Подсетићу вас још само на резиме што га је Скерлић дао о Бранку у ово неколико сажетих редова: „Смелошћу и бујношћу своје природе, снагом и оригиналношћу свога великог песничког талента, он је учинио онај одсудан скок од раније објективне и дидактичке поезије ка субјективној и лирској поезији на народном основу. Он је први истински песник српског романтизма, први у српској књижевности дао је обрасце чисте лирике, и њиме се сјајно започиње песничка романтичка школа." Пре кратког времена један је од млађих књижевника упоредио Бранка с „блиставим метеором" у српској књижевности. Такво поређење, мислим, не би одговарало Бранку. Метеор блесне, па га убрзо нестане. Не, Бранкова је поезија остала једна од сталних звезда прве величине, и њен ће блистави сјај трајати докле је год народа српског, јер је задахнута душом народном. Онако као што је његова лирика одушевљавала нас и очеве наше, тако ће одушевљавати и потоња поколења српска. Нека је вечита слава имену Бранка Радичевића! СР. Ј. СТОЈКОВИЋ

Говор Г. Јеремије Живановића, члана Књижевног Одбора Српске Књижевне За„ друге. Господо, Када је, пред почетак дуготрајнога рата, С. К. Задруга откривала Доситејев споменик, то је била прва прослава идеје јединства нашега народа. Али је та свечаност изведена у доба када су само Срби из Србије могли слободно да излију своја осећања; остали су то чинили са стрепњом, јер су, по повратку у свој неслободни дом, очекивали тешку казну, или су силом угушивали оно што им је на срцу лежало. Данас су, Богу хвала, друкчија времена. И у овој прослави, којој је данас тек скроман почетак, С. К. Задруга представља једнога од