Просветни гласник

Б е л е ш к е

319

Шта чита народ у Америци ? — Један амерички лист (Јоигпа1 о? 5ос1а1 Рогсе$) даје врло занимљив одговор на ово питање. Ми одатле дознајемо да у Америци, земљи интенсивне и масивне продукције, не постоји више велика штампа: само деветнаест листова штампају се у више од 200.000 примерака, и из дана у дан губе свој утицај. Претераности рекламе и заинтересоване кампање одвратиле су од њих широку публику. Оно што напредује у Америци, то је локални лист и, још тачније, мала локална ревија, недељна и сеоског карактера. 1921, једна анкета је показала да је било 2000 листова у варошима (изнад 5000 становника), 303 дневника у малим центрима, и 10800 недељних „сеоских" ревија. Једна ревија, у Монтани, излази у једном засеоку од шеснаест становника, и започела је своју шесту годину. Америка нам показује дакле, као што се види, пример интенсивног и оригиналног локалног живота: свака мала заједница има своју душу. Народни университети у Немачкој. — Један немачки професор нише у Женевској Смотри (1^а Кеуие с!е Оепеуе): „Жеља да се настава доведе у све тешњу везу са животом, повукла је једну другу последицу: стварање народних университега. Они су постојали већ и пре рата у неким градовима, али су тек после револуције свуда установљени. Основани у већини случајева од општина, које се брину и за њихово издржавање, они траже потпоре код университета, где год они постоје. „Већина университетских наставника примили су се да држе предавања на народним университетима. Директиве министарства тим поводом могу се овако кратко резимисати: Не ограничити се на просто излагање знања, већ подстицати слушаоце свима средствима да мисле независно, синтетички. И тако, университетски професори који предају у овим заводима врше практичне покушаје, чије дејство одмах налази одјека у њиховој университетској настави." Да ли победоносна Југославија чини за народно васпитање напоре који се могу поредити с напорима побеђене Немачке ? Сваком према заслузи. — У Америци се све више мисли да плате не треба да воде никаква рачуна о годинама службе. Постављења и авансовања треба да се врше према вредности учињених услуга, једном речју према приносу (еНЈаепсу) свакога. Али како да се та вредност оцени ? Већина васпитних ревија публикују методе за оцењивање, га1Јп§ $уб1:еш, да служе као руководство управитељима и инспекторима и да доведу до једнообразне, аутоматске, објективне оцене. Детроа, град у Форду, издао је тачна упуства тим поводом: у свакој школи, наставници ће бити класирани према заслузи; да би се утврдила дефинитивна оцена сваког од њих, оцениће се једно за другим виталност, личност, интелигенција, такт, ревност, вештина, технички ауторитет, „прилагодљивост". Али, у пркос те процедуре, може ли се спречити — питамо ми да наставници не буду људи које оцењују други људи, и да сви ти судови не буду несавршени и подложни ревизији? Године службе остају као срећан против-тег самовољи.