Просветни гласник
I
Етички принципи филозофа Епиктета
589
моралном учењу хришћанства, ваља нам се укратко осврнути и на живот самога Епиктета. О томе имамо данас веома мало података, али оно што знамо доказује да је он био не само уман теоретичар, већ човек који је строго и консеквентно по својим теоријама живео и радио. Беше то, што би рекао наш Мажуранић, „добар пастијер: што говори ином, и сам својијем потврђује чином". — Рођен око половине првога века после Христа у Фригији, у сиромашној породици, постаде убрзо робом Неронова гардисте Епафродита, који га је често грозно злостарљао. Изложен суровости овога човека, изгубио је једну ногу још у младости, те је тако целог века шантао. Али је он свој крст стоички подносио, тако да је изазвао дивљење и поштовање свога господара, те га је овај после и ослободио. Као слободан човек живео је у Риму предавајући филозофију, али остајући и даље веран својим идеалима: одрицању спољашњег земаљског блага. И ако женомрзац, ипак се оженио, али под старост, и то зато да би дете једнога свога пријајатеља могао што боље потпомагати и васпитати. Године 94, када је лакоумни и славољубиви Домицијан заповедио да сви филозофи морају напустити Рим и Италију, оде Епиктет у Никопољ у Епир, где је такође живео од предавања филозофије. Ту се упознао са Аријаном, који му је живот описао и учење забележио. Последњи дани његова живота су нам прилично непознати. Може бити да се после смрти Домицијанове још враћао у Рим, али може бити да је у Епиру и умро у дубокој старости за време Марка Аврелија. Остала је иза њега једна столица, једна светиљка и једно сандуче, што је — како веле г- за прилично скупе паре купио један богаташ (за неких 3000 драхми), којему можда никад ни на памет није пало да честита филозофа за живота помаже и од глади спасава. А сада чујмо у чему је срећа човека и како се до ње долази по мишљењу тога племенитог филозофа, кога је зла судбина у животу тако немилостиво гонила и стално пратила. * * * с. 1. Неке су ствари у нашој власти, неке пак нису. У нашој су власти: мишљење, тежња, жеља, зазор, и једном речи све оно што је продукт наше воље. Нису у нашој власти: тело, имање, част, звање, и једном речи све што нису наша дела. Оно што је у нашој власти је по својој природи слободно, не може се ускратити, спречити; што пак није у нашој власти, то је слабо, ропско, може се ускратити, туђе 1 ). Зато се узми на ум: можеш наићи на препреке, јадиковати, узнемирити се; шта више, можеш оптужити и богове и људе, ако оно Ј ) У овоме је суштина целе стоичке филозофије, као оно што у хришћанству виси цео закон и пророци о двема највишим заповестима: Љуби Бога и ближњега свога.