Просветни гласник

592

Просветни Гласник

с. 7. Као што ти приликом путовања лађом, када пристанеш и изађеш да узмеш воде, на путу узгред дигнеш и шкољчицу или лук, а мисао мора да ти је уперена на лађу и непрестано се мораш освртати да како капетан лађе не зове, и када зовне све оно напушташ, да не би везан убачен био као овца, — тако и у животу, ако ти је дата место лука и шкољке женица или детенце, ништа не смета (да у њима налазиш радости); али ако крмилар зове, жури к лађи, остави све и не осврћи се ни за чим. — Ако си већ старац, не удаљуј се у опште далеко од лађе, да не би зват заостао. с. 8. Не жели да теку ствари у свету како ти хоћеш, него жели да се све што се догађа, догоди онако како се догађа, и бићеш срећан. 1 ) с. 9. Болест је сметња телу, вољи пак не; сем ако она сама неће. Шепавост је сметња ногама; вољи пак не. Примењуј то на све што се око тебе догађа, и наћи ћеш да је то сметња другог нечег, твоја не [тј. догађаји имају увек други задатак, а не нама да сметају]. с. 10. Код свију догађаја, сети се да, испитујући у самом себи, нађеш какве снаге имаш ти против њих. Видиш ли какву лепу особу мушку или женску, наћи ћеш уздржљивост, силу против ње; кад треба да издржиш какав тежак посао, наћи ћеш издржљивост; ако срамоту, наћи ћеш стрпљење. Ако се тако навикнеш, никада те неће представе занети. с. 11. — Никад немој ни о једној ствари рећи: „Ја сам је изгубио", него: „Ја сам је повратио". Синчић умре; враћен је. Супруга умре; враћена је. Имање ти је отето, дакле и оно је враћено. Оно је неваљалац који ти је одузео, али шта ти је стало до тога кроз кога ће онај који је дао од тебе одузети? Докле је у твоме поседу, брини се за њега као за туђе, као путници за гостионичарево. с. 12. Ако желиш да се добро развијаш, одстрани оваква размишљања: „Ако занемарим своје (имање), нећу имати средства за живот". „Ако не казним свога сина, постаће неваљалац". Боље је од глади умрети без јада и без страха, него живети немирно у изобиљу. Боље је да син постане неваљалац, него да себе унесрећиш. Почни зато ција делује штетно на човека. Његов се дух ограничава и скучава, и пада постепено у сиромаштво идеја. — Тек од доба француске револуције амо иде се за тим да се овоме колико толико на пут стане. Али поправка друштва у овом погледу иде веома споро. Од благотворних су последица увођење једнаког и општег права гласа, као и дужности опште војне обавезе. ] ) Ова потпуна преданост стоицизма току догађаја, без обзира на то да претпоставља већ неку отупелост осећања, не да се замислити без икакве религиозне залеђине. И у томе је надмоћност хришћанства над стоицизмом. — И један и други правац потпуно одговара озбиљности живота, само на различит начин. Стоицизам једноставно негира реалитет беда и невоља у овоме животу и покушава дубљим размишљањем да једноставно пређе преко њих; док хришћанство признаје реалитет тога, и одмах обећава једну силу помоћу које се оне чине сношљивима.