Просветни гласник

П р И Л О 3 и

691

года на које би се наишло према садањим политичким приликама, ако би се Србима дао негативан одговор. Према томе је преко потребно да се у овом тренутку прогута ова, ма како се узело, ипак мала непријатност. По себи се разуме, Пруска и Италија само одобравају речи других. Русија је раније најенергичније потпомагала овај захтев српскога кнеза, ако ово питање није она и створила, а сада међутим, како неки мисле, будући је за њен рачун износније да се садање стање у Турској Царевини продужи, и знајући при томе да ће, ако Срби буду овога пута задовољени, изгубити једно важно оруђе за извођење својих умишљаја, она је последњих дана у том питању потпуно заћутала. Из ових изјава и објашњења излази да Турска Царевина, у случају да донесе одлуку којом би у целини одбила молбу Срба, неће моћи рачунати ни на какву помоћ у речима или на делу ни од једне од поменутих држава. Сад да расмотримо питање: ако Турска одбије захтев Срба, па ови покушају да изведу своје зле умишљаје против градова, хоће ли она имати слободу да их сама за тај њихов поступак казни? Срби су се од пре више година озбиљно спремали, и данас су у стању да изведу до близу 100.000 момака регуларне и резервне војске. Узмимо још, ако би се одлучили на какву акцију противу наше царевине, моћи ће да у савезу имају: Грке, Црногорце, хришћанско становништво Босне, па, може бити, и хришћане многих места у Бугарској. На супрот томе било би неопходно потребно да и Турска предузме припреме широких размера. Ма да је Њ. В. Султан, наш Падишах, као пророков заступник на земљи, а уз помоћ Божју и муслимана, увек кадар, истина са извесним тешкоћама, да све те силе савлада и натера на покорност, ипак највећа незгода лежи у томе што би, ако Срби покушају насилно да заузму градове, Турска морала послати војску у Србију. И тада би им све државе једногласно рекле: Ми смо вам благовремено и више пута давали посредним путем на знање да ово питање расправите на добар начин и мирним путем. Том приликом вам је наговештавано да Срби неће моћи чекати, ако га ви не будете решили. Ви наше савете не послушасте, и Срби су били принуђени да овако поступе и градове да заузму. Ми ни у ком случају не можемо одобрити да ви сада шаљете војску у Србију и тамо да пролизате хришћанску крв." Да ће нам тако нешто рећи, у то не можемо ни за тренутак посумњати. Не само то, него би у том случају врло вероватно Русија извела према Анатолији неку врсту војне демонстрације, и тиме би питање још више било замршено. У том случају, кад би на овај начин градови прешли сачувај, Боже — у непријатељске руке, ако их наша царевина не би била у стању да поврати, не само што би због тога све поданичке везе Србије биле покидане, него би тада Отоманска Империја осла44 *