Просветни гласник

ВАСПИТАЊН ЗА НАЦИОНАЛНО ЈЕДИНСТВО Људска ^груписања у заједнице иду у главноме линијом најмањег отпора: у колико су навике људске сличније и интереси сроднији, тим је удруживање лакше и трајније. Нарочито су интереси оно што спаја људе, - не само „материални", него и духовни интереси. Постанак, развиће и опадање људских заједница у вези су с постанком, развићем и опадањем оних интереса који скупљају људе у те заједнице. Међу тим интересима пак особиту важност има онај који гаје људи према самој заједници и њеном унутрашњем и спољњем животу. Интерес који гајимо према својој националној заједници зове се национални интерес или, друкчије „национално осећање" (пошто је сваки интерес, кад је пробуђен, извор осећања). Постанак нове, националне државе (на место некадашње, властелинске) и замењивање деспотизма демократском владавином, засновани су свуда на развијеном интересу за националне и јавне послове, тј. за спољни и унутрашњи живот нације организоване у државу. Где тога нема, ту нити може бити праве демократије, ,нити здраве националне државе. Психолошки, наша национална будућност зависи према томе од две ствари: 1) од стварања што већег броја једнаких или сличних навика и интереса, дакле од духовног уједначавања народне масе; и 2) од стварања једног заједничког националног „осећања" или интереса, интереса за целу нацију, а не само за поједине делове, што би било духовно сједињавање нашег народа. Васпитање за национално јединство јесте остваривање та два услова једне боље будућности нашег народа. Наше културно и духовно уједначавање — да се задржимо најпре на њему — више је но упола завршен процес. Сва три племена развијају се културно на истој основи на ономе што су донели из заједничке прапостојбине, и имају за израду своје будућности исти углед и узор — западну културу. Просечна разлика међу њима је можда кГања него између појединих делова истог племена. Ми већ имамо исти језик, који је главни услов и оруђе духовног уједначавања; иросветни 1'ласник , 1*2 св., 1924. 45