Просветни гласник

716

Просветни Гласник

Мила, хајдемо да видимо да ли је ружа Која је јутрос отклопила Своју пурпурну хаљину Сунцу, Изгубила вечерас Боре своје румене хаљине И своју боју вашој сличну! Авај! видите како је за мало времена, Мила, она на том месту Авај, авај, пустила да ладне њена лепота! „ О заиста маћехо природо, Кад један такав цвет траје Од јутра до мрака само! Дакле, ако ми верујете, мила, Док ваше доба цвета У својем првом зеленилу, Узбирајте, узбирајте вашумладост: Као овом цвету, старост ће И вашу лепоту потамнети. Овакви стихови најављују један нов начин Ронсаровог песничког стварања. Јер он није могао очувати високи тон пиндарске инспирације, нити се задржавати на петраркистичком препричавању своје узалудне љубави и губити се у суптилнос/има новога платонизма. Његовој песничкој природи много је боље одговарала дискретна и мудра Хорацијева ноезија, и он је није престао волети целога свога живота. Његовом је укусу годила такође и лака љубавна лирика псеудо-Анакреона, коју му око 1554 открива француски хуманиста Анри Етјен. У то доба пада и његова друга љубав, која ће имати такође утицаја на промену његовог песничког правца. Ронсар се, за време једног свог боравка у долини Лоаре, заљубљује у једну девојку нижег порекла, „анжујски цвет од петнаест година", чије је име Марија, а чије су презиме ерудити неуморно али безуспешно тражили. Петраркистичка инспирација није се могла више слагати са овом музом сеоског порекла. Ронсар се и сам у Продужењима љубави одриче свог раније песничког идола, и не верује да је Петрарка могао бити толика будала да узалуд за тридесет пуних година опева своју Лауру. Ронсар нуди искрено своју љубав Марији, али тражи да и она њега воли истински, одано. Он јој поручује да је. онај који не воли дивљак, и да је боља чак смрт него живот без љубави. Он јој указује на природу у којој све воли — животиње, птице и биљке — и у којој све кипти од младости и љубавног задовољства. Колико смо далеко од петраркизма и платонизма његових првих љубавних песама! Колико се ова концепција живота, пуног, слободног и необузданог, разликује од средњевековних погледа на људску природу и њена права! Јер је Ренесанса у Француској, као и свугде, са променом уметничких формула донела и промену животних схватања и нарави.