Просветни гласник

728

Просветни Гласник

наставе", ја знам да нисам дангубио и да су моји ученици добро радили. Чак ми се дешава, у току мојих објашњења, да се вратим далеко у назад, јер приметим да су заборављене речи за које сам мислио да се добро знају, или бар да је недовољно јасан њихов смисао. Својим објашњењима, ја повратим реч у свест детињу, и, кад то будем учинио три-четири пута, ја сам без мало сигуран да ће она остати у њихову сећању. Значи ли то губити време ? Ја не мислим тако. V. Али мој противник продужује, „Нека је и тако! каже он; али ви не можете све да објасните своме ученику, да објасните све речи на тај начин!" — То, то је друга ствар, и ја радо пристајем да је тако. Али би ипак требало да ми се да пример речи које се збиља не даду објаснити. Међутим, шта ја читам под пером једног противника методе ? Изгледа да мој поштовани кблега, одличан професор у осталом, није никад могао да објасни својим ученицима реч „ савест ", — на немачком сЈаз Оешззеп, — и да је био приморан да прибегне готово одмах преводу. Мени је жао ради мога колеге, али ја сам приморан да кажем да објашњавам ту реч ОешЈззеп, као и реч ОехуЈззепМбзе (грижа савести), на врло прост начин својим ученицима — мислим ученицима који су у трећој години учења немачког језика. Кад им кажем да ми имамо у себи један глас, — један унутрашњи глас, — који чујемо кад смо урадили добро или зло, они су већ разумели. Али је прецизирам обичним примерима: једно дете које је украло слатко својој мами, — један ђак који је допустио да се казни један од његових другова место њега. — Реч „грижа савести" објашњава се тада лако, а одатле је лако прећи на израз „покајати се". Ја вам тврдим да се није десило ни један једини пут да ме ученици нису разумели. У осталом, да бих се у то уверио, ја увек тражим да се такве потеже речи преведу. — „Па кад је тако, триумфује мој противник, почните онда с тим! — Не, драги мој колега, ја хоћу да завршим с тим, јер ја хоћу да натерам свога ученика да говори што је могуће више, да бих му повратио у сећање речи које је можда он заборавио. А затим, — ја ћу то рећи малочас, — превод не треба да буде средство за стицање речника, већ средство за контролу. Ја признајем ипак да има апстрактних речи сувише суптилних да би се дале јасно објаснити, и да су многе непроменљиве речи понекад немогуће за превод. Шта то смета! У том случају, ја одмах прибегавам преводу, али се затим старам да се науче на памет речи које су биле преведене, и да се употребе у малим простим фразама које ученици уче, и у којима реч, тако рећи, оживљује. VI. Треба ли сада да вам дам последњи аргуменат противника методе? „То је школа непрецизности, кажу они озбиљно; и то не само због тог што ваше објашњење речи није увек јасно; ... но граматика, господине, граматика! Ви мислите да је једно правило схваћено јер сте га ви упОтребили у двадесет фраза, и јер су га ваши ученици