Просветни гласник

134

Просветни Гласник

научници заснивају на следећем: 1) нема ниједног доказа, да је ћирилица старија од глаголице, 2) од датираних споменика словенског писма најстарији је рукопис на грчком акту Иверског манастира, писани 982. г. и то глаголицом, к тому добу се односе Прашки одломци, који су, вероватно писани у време Венцеслава 935. г.; док од датираних споменика ћириловског писма најстарији је натпис цара Самуила из 993. г., нађени код Преспанског језера; 3) има ћириловских рукописа, који су преписани са глаголских оригинала и то у најстарије време словенске писмености, али нема ни једног рукописа глаголског писма, који је преписан с ћириловског писма; 4) има старих споменика, који су писани по саструганој глаголици, али нема саструганих ћириловских споменика, на којима би се писало глаголицом; 5) правопис, граматика и слог рукописа ћириловских много су усавршенији, него у глаголици; 6) у глаголским споменицима има више старих словенских слова, израза, граматичких облика, него у ћириловским рукописима; 7) у глаголским споменцима има више грешака у преводу и више јелинизма, т.ј. остављених без превода грчких речи, него у споменицима, писаним ћирилицом; 8) глаголица се није могла јавити и постати употребљива после ћирилице, пошто је ова била лакша и подеснија. Из тога излази још и то, да је Св. Ћирило саставио глаголицу, а не ћирилицу: 1) само су два споменика црквено-словен. језика у моравском изводу, наиме „Кијевск 1 одломци" XI в. и „Прашки Листићи" X-—XI в., писани глаголицом, што даје повода, да се изведе, да су словенски апостоли употребили у Моравији глаголицу, а не ћирилицу; у свима старијим изводима, који говоре о пореклу словенске писмености, Ћирилово се писмо назива новим; у том смислу је значајна похвала Ћирилу и Методију, која се односи добу њихова рада и која је нађена 1848. г. В. М. Ундољским; тамо се говори, да су они пронашли сасвим нова слова; 2) римско свештенство је одрицало Ћирилово писмо због новине, називајући га варварским и многобожачким; 3) нови називи словенске азбуке (аз, буки, веди..) доказују, да је Ћирилово писмо било састављено од нових знакова, за које су били потребни нови називи, а то се може односити само на глаголицу; 4) првобитно се, вероватно, ћирилицом звала глаголица, а то значење, које има тај назив данас, јавило се доцније, кад је глаголица изашла из употребе; о томе сведочи поговор списку тумача пророка новгородског попа Упирја Лихог, списани 1047 г. са старог глаголског рукописа, што се види из смисла поговора, а такође из глаголских слова, која се налазе у рукоиису; Упир захваљује Богу: „шко сподоби ма написати книги си ис курилоцћ", дакле, писмо глаголског рукописа Упир зове ћири^.ицом. Даље, Шафарик, на основу животописа св. Климента, нађеног у Охриду, тврди, да је св. Климент, будући бугарским епископом, са-