Просветни гласник

136

Просветни Гласник

жити код тако далеких народа, као што су Персијанци, Арабљањи, Сиријци и др., већ у писму народа, с којим су Словени били суседи и били у културним везама, а то су Грци. И даље он налази сличност глаголице са грчким курсивом VIII и IX в., напр. глаголско слово: у> (г) одговзра грчкоме курсивном л — грчкоме курсивноме ит.д. Што се тиче слова, за која нема сличности у грчком писму и која су научници изводили из других азбука, напр., слова ш, и ц изводили су из јеврејских слова шин и цаде —• ф и у, Тејлор их изводи из истог грчког писма. Он говори, да су Грци, почињући од VI века, често писали у својим актима словенска имена, те су морали да изводе у писму и слова — слике гласова, за које није било слова у њиховом писму: ж, ч, ш, ш, и др. То су они у већини случајева чинили путем спајања два и више слова. Напр., ш се изражавало спајањем 66, ц спајањем 6Т ит.д. На тај начин су се у току времена у грчком језику појавиле лигатуре, из којих су се јавила глаголска слова. Ова теорија је развијена у радовима Јагића 1 и Бељајева 2 . То мишљење су усвојили: ОагЉаигеп 8 , Лескин 4 , Фортунатов 5 и Куљбакин, кад говори, да покушај зближавања глаголице са азбукама источних народа „једва ли се може признати срећнијим од теорије Тејлоро Јагићеве" 6 . II. СЛОВЕНСКО ПИСМО ПРЕ ПРИМАЊА ХРИШЋАНСТВА Из наведеног јасно је, да је словенска азбука добила своју одређену форму у другој половини IX века. Али не треба потцењивати и онај читав низ сведочанстава, која говоре о томе, да су Словени знали вештину изражавања својих мисли помоћу писма много раније. Тако, например, познати латинско-немачки летописац Титмар, епископ Мерзенбуршки (976—1018), сведочи, да је он у многобожачком храму града Ретре видео неколико словенских идола, и на сваком од ових нарочитим знацима било је нацртано њихово име (кн. VI, гл. 17). Црноризац Храбар у свом „Сказанш" говори, да су Словени „погани сжгце" — читали и писали, употребљавајући при томе нарочите цртице и изрезе — „чрвтами и р1ззами чбтгохж и писахж." Арапски писац Ал-Масуди

1 Четмре критико-палеографичесмн статви. С. Петербургт, 1884., стр. 185. Очеркт. глаголическои палеографш у Знциклопедш славианскои филологш, изд. Отд-ћлен. рус. нз. и Слов. Им. Акад. Наукт>. Вид. још „Браство" за 1921. 2 тђ! с1. 3 1Ј{егап5сће5 Сеп1:га1ђ1а( 1883. № 27, 946. 4 Огатша1Јк с1ег а1Ши1§ап5сћеп бргасће, 1909. 5 О происхожден1и глаголици 1913 г. 6 Древне-церковно славнискШ нзб1Кт>. ХарБков 1917. Стр. 20. Вид. још С. М КулБбакина чланак о историјском развићу изучавања црквено-словенског језика „Историческое развитје" и современное состолте словинскаго лзвжознанјл (Жур. Мин. Н. Просв. 1906 г. 5),