Просветни гласник

140

Просветни Гласник

Зато је несумњиво, да су сличне дашчице са изрезаним на њима словима и речима молитвеног карактера биле код Словена једна врста чаробних предмета, који су штитили човека од зла. Слично веровање постојало је и код Германаца. Тако историчар Тацит у десетој глави своје књиге, „Оегташа" говори, да су Германци употребљавали штапиће, на којима су били изрезани знаци за гатање, т.ј. штапиће са изрезаним знацима бацали су наплатно, и сваки је узимао по три таква штапића, а чаробник-жрец тумачио је значење тих знакова у изрекама. То су биле руне (гипа — чаробство, тајна мудрост).О тим рунама сачувала се успомена у старим песмама скандинавских наоода, т. ј. у едама, где Брингилд, тумачећи Сигурду чаробну снагу руна, говори: „Исеци руне победе, ако хоћеш да будеш победник; једне од ових исеци на држаљи мача, а друге — на површини његовог клина. Исеци оне руне, што су против олује, ако хоћеш, да сачуваш своју лађу од бродолома. Једне од руна исеци на крми лађе, .а друге на веслу, што је на крми. Исеци руне познавања, ако хоћеш, да се одликујеш умом". О тим цртицама и изрезима код Словена говори у свом „сказанш" Црноризац Храбар. То исто сведочи и Константин Порфирородни, и немачки летописац XI в. Титмар, а такође и арапски писци. Слични обичаји и веровања постојали су и код Великобританаца, где је познато писмо под именом огамско или писма Огам, које је добило име од једног староирландског бога Оша (0§шЈ05), који је, по народноме веровању, пронашао то писмо. Дивљи народи још и данас верују, да се у писму налази неки невидљиви дух, нека натприродна снага, која саопштава човеку о свим догађајима. Писац Гамар наводи много прича о томе, како су дивљаци, кад су Европљани заузели Америку, изражавали веровање, да само Европљани знају тајну говорења писама, пошто сами нису могли да чују ништа из хартије, коју су метали на уво. Странац — гост код старих Словена у опште је био предмет нарочите пажње и поштовања, а тим пре изасланик једног владара. И није искључена могућност, да су му наведену дашчицу са речима „ДаждБ Боже" дали као израз нарочите пажње и жеље, да му Бог помогне, да срећно дође својој кући. Из наведеног нацрта види се, да је то било грубо писмо, које још није добило било облик праве азбуке; зато Црноризац Храбар и говори, да су Словени, кад су били многобошци, читали и писали цртицама и изрезима, а арапски писац Ал-Масуди тврди, да су ти знаци служили Словенима за прорицање.