Просветни гласник

146

Просветни Гласник

вачко — „ћеј" малорус. „хеи", чеш,, „ћеј"; пољско „ћеп", откуда путем скраћивања ћеп > ће) е у кашубском говору, што значи и, српско дијалектично (у Црној Гори и другим неким местима); „чуо сам, е си доша". Према томе би се могло закључити, да старословенски језик јесте језик Срба-Хрвата IX века, наиме оног српско-хрватског дијалекта, са којим су Бугари били у непосредном додиру и помоћу кога су се стапали духовно са словенском расом и усвајали дух и правац њене стваралачке маште, као што сведочи њихово усвајање оличења народних идеала у измишљеном јунаку Краљевићу Марку 1 . Састављање ћирилице јесте резултат тежње за усавршавањем словенског писма, јавила се као резултат Ћирилова схватања духа и времена и дубоког проучавања душе словенске расе. Словени су већ излазили из повоја мистичног схватања смисла и значаја писмених знакова, прожимали су се духом грчке културе, те у верском смислу састављач азбуке није видео опасност, ако би неподесну и тешку за преписивање књига глаголицу, која је Словене потсећала на њихове грубе првобитне писмене знакове, заменио ћирилицом. Ова је задовољавала практично савремене мисионарске потребе, расну индивидуалност народних воћа и подмићивала је својом јасношћу, простотом и лепотом сликарским претстављањем — свих особина богате словенске речи тако, да је спољашња лепота азбуке одговарала важности и духовној лепоти садржине свештених књига. Несумњиво је, да је Св. Ћирило ширењем хришћанства мећу Словенима и својим просветним радом стекао био ауторитет и љубав према себи тако, да се не може замислити, да он није био као проповедник у непосредној вези са народом. А кад је реч о ширењу хришћанства и духовној вези са народом, онда не треба замишљати Св. Ћирила у доба састављања азбуке као дијалектика, каквим је био познат раније у спору са Хозарима и другим многобошцима, већ као више свештено лице, које и проповеда народу, и служи службе Божје, и учи друге како треба да певају молитве и да разумеју лепоту божанствене речи. Иначе, откуд 6и Морављани знали, да у Михаиловој држави постоје епископи и учитељи, који тумаче хришћанску веру на словенском језику, да није Св. Ћирило раније преводио Св. Писмо и служио службу на словенском језику. И сама легенда каже, да су Морављани тврдили: „наШи су људи напустили многобоштво и примили хришћанство, али ми немамо таквог учитеља, који би нам растумачио хришћанску веру на нашемјезику... Зато нам пошаљи, господару, таквог епископа и учитеља". Дакле, кад су Морављани тражили „епископа", Грци су, несумњиво, њихову молбу задовољили: послали су Св. Ћирила, који је био у вишем

1 Вид. моју студију „Марко Краљевић као измишљени народни јунак" („Мисао 1925, март-април").